Ja sam Katarina, imam 57 godina i zivim sama na selu. Moj zivot je dugo bio vezan za brak u koji sam verovala, ali sve je puklo kad sam saznala da me muz vara sa komsinicom. To je bio udarac koji me slomio, ali nisam htela da cutim i trpim – skupila sam snagu i otisla. Bolje sama nego ponizena.

Vec nekoliko godina zivim mirno, ali i usamljeno. Dani na selu prolaze u poslu, cuvam bastu, kuvam, spremam, sve sto treba jedna domacica da radi. Ali kad padne noc, tisina mi postane najtezi teret. Nedostaje mi neciji glas, necija rec podrske, necija ruka da me zagrli.

Nisam zena koja trazi bajku niti luksuz. Naučila sam kroz godine da mi treba samo normalan, posten i miran covek. Covek kome mogu da verujem, kome nije tesko da bude iskren i koji ce da stoji uz mene, a ne da me izda. U mojim godinama znam sta hocu, a jos vise sta necu.

Ako si ozbiljan, ako i ti ne zelis da provodis dane i noci sam, mozda sam ja prava zena za tebe. Moje srce je jos puno ljubavi i zelim da ga dam nekome ko ce to znati da ceni.