Zovem se Katarina. Imam 45 godina i ceo zivot sam provela na selu. Bila sam jedinica, tatina i mamina mezimica, ali i njihova jedina pomoc. Dok su drugi gradili svoje zivote, ja sam ostajala tu, uz njih. Nisu mi dali, a i ja nisam htela – mislila sam da ce za mene uvek biti vremena.

A onda, prosle godine, oboje su otisli. I ostala sam ja. Sama u kuci koja je nekad bila puna zivota. Sad se cuje samo tisina. I ona boli najvise.

Nikad se nisam udavala. Nisam imala kad, nisam imala kome da kazem da mi treba. A sad… Sad bih dala sve da imam nekog da me ceka kad se vratim iz njive. Da sa nekim podelim veceru. Da me neko zagrli – bez pitanja, samo da zna da sam umorna.

Vredna sam, postena, znam sta znaci brinuti o nekome. I ne trazim mnogo – samo coveka kome nije tesko reci “tu sam”. Ako si i ti umoran od samoce, ako znas kako boli kad niko ne pita kako si… mozda bas mi mozemo jedno drugom da donesemo malo mira.

Ja sam Katarina. I vise ne zelim da cekam u tisini.