Zovem se Ivana, imam 49 godina i već dugo živim u Italiji. Nisam žena koja voli mnogo da priča o svojoj prošlosti, ali sam naučila da čovek ne može zauvek da beži od onoga što je proživeo. Dve velike ljubavi su iza mene, dva braka koja nisu uspela, i danas mogu samo da kažem – život ide dalje.

Prvi brak se završio razvodom. Posle nekog vremena moj bivši muž je pronašao drugu ženu i ponovo se oženio. U početku me je to bolelo, naravno da jeste. Kada sa nekim deliš godine života, nije lako samo okrenuti stranicu kao da ništa nije bilo. Ali danas više ne gledam unazad. On je izabrao svoj put, ja sam izabrala svoj.

Drugi brak završio se na još tužniji način. Moj bivši muž je preminuo. To je deo mog života koji ne mogu da promenim, ali ne želim ni da živim zarobljena u prošlosti. Vreme prolazi, čovek mora da nastavi dalje i da pronađe razlog da se ujutru probudi sa osmehom.

Danas imam 49 godina i iskreno mogu da kažem da više nemam potrebu da se bilo kome pravdam.

Imam svoje godine.

Imam svoje iskustvo.

Imam svoje ožiljke.

Ali imam i veliko srce koje još uvek želi da voli.

Već dugo živim u Italiji. Ovde sam izgradila svoj život, navikla se na sve i naučila da se oslonim prvenstveno na sebe. Radim kao čistačica i nikada me nije bilo sramota zbog toga. Pošten posao je pošten posao. Ne gledam ko šta radi, sve dok čovek svojim radom zarađuje pošteno.

Možda nemam posao kojim bih se hvalila pred drugima, ali mogu mirno da pogledam svakoga u oči i kažem da sam svojim rukama zaradila ono što imam.

I to mi je važno.

Nisam nikada očekivala da me neko izdržava. Nisam tražila bogatstvo niti luksuz. Uvek sam više cenila karakter nego novac.

Ali postoji nešto što novac nikada ne može da kupi.

To je čovek koji te čeka kod kuće.

Neko kome možeš da kažeš kako ti je prošao dan.

Neko sa kim možeš da popiješ kafu ujutru.

Neko kome možeš da se požališ kada ti je teško.

Neko sa kim možeš da se smeješ bez posebnog razloga.

U ovim godinama to mi je postalo važnije od svega.

Ne želim više da trošim vreme na neozbiljne odnose, prazna obećanja i muškarce koji ne znaju šta žele. Dovoljno sam prošla da danas znam tačno kakvog čoveka želim pored sebe.

Tražim ozbiljnog gospodina za zajednički život.

Ne mora da bude bogat.

Ne mora da bude savršen.

Ne mora da ima sve rešeno u životu.

Ali mora da bude pošten, normalan i spreman da gradi odnos dvoje ljudi koji žele isto.

Želim nekoga ko neće pobeći kada dođu teži dani.

Nekoga kome nije problem da razgovara.

Nekoga ko razume da se poverenje ne dobija preko noći, već se gradi vremenom.

I još nešto želim da kažem odmah, da ne bude zabune.

Ja dole mogu da dolazim samo na odmor. Moj život je danas u Italiji. Zato bih volela da upoznam čoveka koji je spreman da jednog dana dođe ovde i da zajedno započnemo život.

Ne očekujem da neko odmah spakuje kofere zbog mene.

Ne tražim takvu ludost.

Želim prvo da se upoznamo.

Da pričamo.

Da vidimo da li se razumemo.

Da se upoznamo kao ljudi, bez pritiska i bez lažnih obećanja.

Ako se vremenom pokaže da među nama postoji nešto pravo, onda ćemo zajedno odlučiti šta dalje.

Možda će neko reći da je teško u ovim godinama početi ispočetka.

Ja mislim suprotno.

Sada smo dovoljno zreli da znamo šta ne želimo.

Znamo koliko vrede mir i poštovanje.

Znamo da ljubav nije samo leptirići i lepe reči.

Ljubav je kada ostaneš.

Kada saslušaš.

Kada oprostiš.

Kada ne okrećeš leđa čim naiđe prvi problem.

Zato danas, sa 49 godina, ne želim da kažem da je za mene ljubav završena.

Baš suprotno.

Možda sam tek sada spremna za onu pravu.

Ne znam gde se nalazi čovek kojeg tražim. Možda je u Srbiji, možda u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili negde drugde. Meni nije najvažnije odakle je.

Važno mi je kakav je.

Ako si slobodan, ozbiljan, pošten i želiš da upoznaš ženu koja ne traži prolaznu avanturu, volela bih da mi se javiš.

Ako ti ne smeta što sam već dva puta bila u braku i ako razumeš da svako od nas nosi svoju prošlost, možda možemo da počnemo običnim razgovorom.

Možda će biti samo razgovor.

A možda će baš iz tog razgovora nastati nešto mnogo lepše.

Godinama sam mislila da čovek mora sve sam.

Danas znam da nije tako.

Ponekad je najveća sreća upravo u tome da imaš nekoga pored sebe sa kim možeš da podeliš i dobro i loše.

Zato sada želim da pokušam još jednom.

Ne tražim muškarca da mi promeni život. Tražim čoveka sa kojim ću ga deliti.

Ako si ozbiljan i spreman za novi početak, javi mi se.

Možda smo oboje dovoljno dugo čekali.