Zovem se Biljana, imam 45 godina i već više od šest godina živim sama nakon razvoda. Kada sam se udavala, verovala sam da će moj brak trajati zauvek. Nisam zamišljala da ću jednog dana ostati sama, u svojoj maloj garsonjeri, i počinjati život ispočetka. Ali život nekada napravi takve preokrete da čovek ni sam ne zna kako je došao do toga da sve što je nekada imao postane samo uspomena.

Moj bivši muž je na kraju otišao i pronašao mlađu ženu. Neću da lažem i kažem da me to nije bolelo. Bolelo me je, i te kako, pogotovo kada sam shvatila da je neko drugi dobio njegovo društvo, dok sam ja ostala sama sa svim onim što se godinama skupljalo u meni. Ipak, danas znam da naš rastanak nije bio samo zbog druge žene. Naš brak se mnogo ranije počeo raspadati, a ja sam dugo pokušavala da sačuvam nešto što više nije bilo isto.

Mnogi bi možda pomislili da smo se rastali zato što nismo imali dece. Bili smo zajedno 17 godina, ali nismo dobili dete. Ipak, to nije bio razlog našeg rastanka. Mnogo veći problem bili su alkohol i kocka. Moj bivši muž je umeo da počne da pije rakiju već od ranog jutra, a kocka mu je postala navika koja je polako uništavala sve pred sobom. Gledala sam kako se čovek sa kojim sam planirala budućnost menja, a ja sam sve manje znala kako da mu pomognem.

Kocka mu je, po mom mišljenju, potpuno uništila život, a posledice svega toga osećala sam i ja. Nije lako živeti sa čovekom kada nikada ne znaš kakav će dan biti, da li će biti miran ili će ponovo sve krenuti po zlu. Pokušavala sam da budem strpljiva i da verujem da će se nešto promeniti, ali čovek ne može čitav život da nosi teret za dvoje. Dođe trenutak kada moraš da izabereš sopstveni mir, čak i kada te taj izbor mnogo boli.

Danas, kada se osvrnem na sve što se dogodilo, ne mogu da kažem da mi je bilo lako. Šest godina je prošlo od našeg rastanka, a neke uspomene i dalje znaju da zabole. Ipak, ne želim da živim u prošlosti niti da svakog dana razmišljam o tome šta je moglo biti drugačije. Prihvatila sam svoj život i naučila da mogu sama. Radim kao sekretarica, imam svoje obaveze i trudim se da svaki dan ispunim nečim lepim.

Imam svoju malu garsonjeru koju su mi roditelji poklonili i na tome sam im beskrajno zahvalna. Nije to nikakav luksuz, ali je moj kutak, moje mesto gde mogu da odmorim, popijem kafu i budem svoja. Imam svoj mir i ne moram nikome da polažem račune za svaki korak. Zadovoljna sam onim što imam i ne očekujem da mi bilo koji muškarac rešava život. Sve što želim jeste da upoznam nekoga sa kim će mi dani biti lepši.

A sada ću priznati nešto uz osmeh. Hahaha! 😄 Iako sam se navikla da živim sama, ponekad mi zaista postane dosadno. Lepo je imati svoj mir, ali nije isto kada nemaš sa kim da odeš na kafu, da se našališ, prošetaš ili jednostavno razgovaraš posle napornog dana. Nedostaje mi muško društvo, pažnja i ona sitna zadovoljstva koja život čine lepšim. Ne mora sve odmah da bude brak, ali bih volela da upoznam nekoga sa kim bi se vremenom moglo razviti nešto ozbiljno.

Zato bih volela da mi se javi ozbiljan gospodin koji zna šta želi i koji je spreman za normalno upoznavanje. Ne zanimaju me lažna obećanja, igrice, neiskrenost ni muškarci koji traže samo prolaznu avanturu. Godine mi nisu najvažnije, kao ni to da li neko ima veliko bogatstvo. Važno mi je da je čovek pošten, pažljiv, da ume da se nasmeje i da poštuje ženu pored sebe. Posle svega što sam prošla, mir i iskrenost su mi mnogo vredniji od velikih reči.

Ne smatram sebe nesrećnom ženom. Naprotiv, zadovoljna sam svojim životom i ponosna sam što sam uspela da nastavim dalje. Ali verujem da je lepše kada imaš nekoga sa kim možeš da podeliš i običan dan. Ako postoji ozbiljan muškarac koji je takođe sam, kome nedostaju razgovor, pažnja i iskreno društvo, volela bih da mi se javi. Možda se baš iz jednog običnog razgovora rodi nešto lepo. Nikada ne znamo šta nam život sprema, zar ne? ❤️