Zovem se Danijela, imam 54 godine i dolazim iz Bar, u Crna Gora.
Veliki deo svog života provela sam daleko od rodnog grada.
Čak 30 godina živela sam u Ljubljana, u Slovenija.
Tamo sam radila, gradila život i mislila da će sve ići svojim putem.
Ali život ponekad napiše drugačiju priču.
„Brak je iza mene, ali porodicu nisam dobila“
U životu sam bila udata, ali taj brak nije potrajao.
Razveli smo se i svako je krenuo svojim putem.
Najveća rana u mom životu ostala je to što nikada nisam imala decu.
Možda je tako Bog hteo.
Prihvatila sam to, ali priznajem — ponekad mi je zbog toga mnogo teško.
„Vratila sam se u svoj Bar“
Posle svih tih godina u inostranstvu odlučila sam da se vratim tamo gde mi je srce.
Vratila sam se u Bar.
Imam svoju kuću, svoj mir i svoj život.
More je blizu, vazduh je čist i život je ovde lep.
Ali kada padne veče i kada kuća utihne…
shvatiš koliko nedostaje nečiji glas.
„Samoca u ovim godinama najviše boli“
Možda kada si mlad lakše podneseš samoću.
Ali u ovim godinama čovek najviše želi pažnju, razgovor i toplinu.
Nekoga sa kim će popiti kafu ujutru.
Nekoga ko će biti tu kada je lepo, ali i kada dođu teški dani.
Ponekad poželim samo jedan zagrljaj ili da me neko pita kako sam.
„Ne tražim savršenog čoveka“
Danas želim nešto veoma jednostavno.
Jednog poštenog gospodina za brak.
Nekoga ko želi život u dvoje, mir i poštovanje.
Nekoga ko će biti pored mene u dobru i zlu.
Nekoga sa kim ćemo zajedno prolaziti kroz dane — razgovarati, šetati, smejati se…
pa ponekad i podeliti tišinu.
„Možda negde postoji čovek koji traži isto“
Možda negde postoji muškarac koji je isto tako umoran od samoće.
Možda i ti želiš nekoga pored sebe, nekoga sa kim ćeš deliti život.
Ako postoji takav pošten i ozbiljan gospodin…
javi mi se.
Možda nas je sudbina spojila baš sada, kada nam je oboma najpotrebnije da neko bude pored nas.