Zovem se Mira, imam 40 godina i dolazim iz Albanije.

Moj život nije bio lak, ali je bio pošten.

Odrasla sam na selu.
Naučila sam da radim, da poštujem i da živim skromno.

Dok su drugi sanjali gradove, ja sam ostala tu gde sam rođena.

I nisam se žalila.

Ali život nekada uzme ono najvažnije.

Posle smrti roditelja…
ostala sam potpuno sama.

Kuća je ostala.
Imanje je ostalo.
Stoka koju treba čuvati svaki dan.

Ali ljudi…

njih više nema.

Danas živim sama.

U selu gde su nekada bile pune kuće, sada su vrata zatvorena.
Tu i tamo neka svetla noću, ali većinom – tišina.

Sela su opustela.

Moje drugarice…
jedna po jedna su odlazile.

Udavale su se.
Odlazile u Srbiju, Crnu Goru…
pravile porodice.

A ja sam ostala.

Uvek sam govorila – ima vremena.

Ali vreme je prošlo.

I sada, kada stanem i pogledam oko sebe…

vidim samo tišinu.

Radim svaki dan.
Brinem o svemu.

Ali kada padne noć…
tada najviše osetim koliko znači imati nekoga pored sebe.

Nekoga da podeliš život.
Nekoga da te razume.

Ne tražim mnogo.

Ne gledam ko si, odakle si, koje si vere ili nacije.

To mi nije važno.

Važno mi je samo jedno:

da si čovek.

Da si domaćin.
Da si ozbiljan.
Da želiš brak i miran život.

Spremna sam da idem gde treba.
Na selo ili u grad – nije važno.

Važno je samo da više ne budem sama.

Ja sam Mira, 40 godina.

Žena koja je ostala na selu, koja radi i bori se…
ali koja danas samo želi jedno:

da ima nekoga svog.

Ako postoji muškarac koji traži isto…
možda je vreme da se javi.