Zovem se Sandra, imam 48 godina.

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovo.

Nije lako otvoriti dušu i priznati pred svima da ti, uprkos svemu što imaš i svemu što si prošla, nedostaje jedna obična stvar.

Neko pored tebe.

Neko svoj.

Neko kome ćeš biti važna.

Neko ko će biti tu kada je lepo, ali i kada dođu oni teški dani.

Ja sam veći deo svog života provela daleko od svog kraja.

Punih 18 godina živela sam i radila u Italiji.

Tamo sam otišla sa željom da napravim nešto od svog života.

Radila sam.

Borila se.

Ustajala rano.

Umorna odlazila na spavanje.

Kao i mnogi ljudi koji odu daleko od svoje zemlje, mislila sam da će sav taj trud jednog dana doneti mir i sreću.

Mislila sam da gradim budućnost.

Mislila sam da imam svoj život.

Svoj dom.

Svoj brak.

Svoje planove.

Ali život nekada promeni sve onda kada to najmanje očekuješ.

💔 „Kada sam se razvela, kao da sam izgubila deo sebe“

Bila sam udata.

Kao i svaka žena, verovala sam da je to čovek sa kojim ću provesti život.

Imala sam planove.

Imala sam želje.

Mislila sam da ćemo zajedno prolaziti kroz sve što nam život donese.

Ali naš brak se završio.

I kada se završio, nisam izgubila samo muža.

Izgubila sam sliku života koju sam godinama zamišljala.

Odjednom sam ostala sama sa svojim mislima.

Pitala sam se šta dalje.

Kuda sada?

Šta radi žena kada shvati da je mnogo godina dala jednom životu koji se odjednom završio?

Nije bilo lako.

Bilo je dana kada sam se osećala kao da više nigde ne pripadam.

U Italiji sam provela 18 godina, ali nakon razvoda više nisam osećala da je to mesto na kojem želim da provedem ostatak života.

Radila sam i dalje.

Borila se i dalje.

Ali sve je nekako postalo teško.

Čovek može da izdrži mnogo toga.

Ali kada dugo sve radi sam, u jednom trenutku se jednostavno umori.

I ja sam se umorila od toga da uvek moram sve sama.

😢 „Najviše me boli što nisam ostvarila ono što sam želela“

Danas imam 48 godina.

I kako godine prolaze, čovek počne drugačije da razmišlja.

Više ne razmišljaš o tome šta ćeš kupiti.

Gde ćeš putovati.

Koliko ćeš zaraditi.

Počneš da razmišljaš o tome sa kim ćeš podeliti sve ono što imaš.

A mene najviše boli jedna stvar.

Nisam postala majka.

To je nešto što sam želela.

Možda sam nekada mislila da ima vremena.

Prvo da se sredi život.

Prvo posao.

Prvo brak.

Prvo da sve bude stabilno.

A godine prolaze brže nego što čovek misli.

Neću da lažem i kažem da me to ne boli.

Boli.

Kada vidim majku sa detetom, nekada se zapitam kako bi izgledao moj život da je bilo drugačije.

Ali život ne možemo vratiti.

Možemo samo pokušati da ono što nam je ostalo živimo lepše.

I zato danas ne želim više da sedim sama i čekam da mi život prođe.

❤️ „Vratila sam se iz Italije, ali nisam želela da se vratim samoći“

Posle 18 godina odlučila sam da se vratim.

To nije bila laka odluka.

Ipak, osetila sam da mi treba promena.

Da mi treba novi početak.

Da mi treba prilika da ponovo pronađem sebe.

Vratila sam se sa mnogo uspomena.

Sa mnogo lepih trenutaka.

Ali i sa mnogo stvari koje bih danas uradila drugačije.

Danas imam 48 godina i ne stidim se da kažem ono što osećam.

Ne želim više da budem sama.

Mogu ja sama.

Navikla sam.

Znam da rešavam svoje probleme.

Znam da se brinem o sebi.

Ali nije isto moći biti sam i želeti da zauvek budeš sam.

Meni treba neko pored mene.

Ne zato što ne mogu bez muškarca.

Nego zato što želim da imam nekoga svog.

☕ „Ne treba mi bogataš, treba mi čovek koji će biti tu“

Ne tražim milionera.

Ne tražim skup automobil.

Ne tražim da mi neko plaća račune.

Ne tražim savršenog čoveka.

Tražim gospodina.

Normalnog čoveka.

Nekoga ko zna da razgovara.

Ko zna da poštuje ženu.

Ko neće pobeći čim dođe prvi problem.

Nekoga ko je, možda kao i ja, shvatio da su najlepše stvari u životu zapravo najobičnije.

Jutarnja kafa.

Zajednička šetnja.

Ručak u dvoje.

Veče na terasi.

Neko ko će te pitati kako si.

Neko kome možeš da kažeš da ti je bio težak dan.

Neko ko će samo sesti pored tebe.

I možda neće ni morati ništa da kaže.

Samo da bude tu.

To mi danas treba.

Ne obećanja.

Ne prazne reči.

Ne igrice.

Samo prisustvo jednog iskrenog čoveka.

🌹 „Moja prošlost je moja, ali ne želim da živim samo u njoj“

Da, bila sam udata.

Da, razvela sam se.

Da, provela sam 18 godina u Italiji.

Da, život mi nije ispao onako kako sam zamišljala kada sam bila mlađa.

Ali zar zbog toga treba da odustanem od budućnosti?

Ja mislim da ne treba.

Moja prošlost me je naučila mnogo toga.

Danas bolje znam šta želim.

Znam i šta više ne želim.

Ne želim muškarca koji će mi pričati bajke samo da bi dobio ono što želi.

Ne želim dopisivanja bez ikakvog cilja.

Ne želim da trošim vreme na nekoga ko ne zna šta hoće.

Tražim ozbiljno upoznavanje.

A ako se pronađemo, ako se razumemo i ako jedno drugom budemo prijali, volela bih da to preraste u nešto pravo.

U vezu.

U zajednički život.

U život u kojem više neću svako jutro otvarati oči sama.

💌 „Ako si i ti umoran od samoće, možda treba da se upoznamo“

Možda sada ovo čita neki muškarac koji oseća isto što i ja.

Možda si i ti prošao kroz razvod.

Možda si izgubio nekoga.

Možda si godinama radio, stvarao i borio se.

A onda si shvatio da ti, uprkos svemu, nedostaje jedna osoba kojoj možeš da kažeš:

„Dobro je što te imam.“

Ako si ozbiljan gospodin i ako želiš iskrenu ženu pored sebe, volela bih da mi se javiš.

Ne moraš biti savršen.

Ne moraš imati mnogo novca.

Ne moraš imati život bez problema.

Samo budi iskren.

Budi čovek.

Budi neko ko želi da ima ženu pored sebe, a ne samo prolaznu avanturu.

Ja sam Sandra.

Imam 48 godina.

Posle 18 godina života u Italiji vratila sam se.

Prošla sam razvod.

Prošla sam samoću.

Prošla sam kroz mnogo toga što me je promenilo.

Ali uprkos svemu, moje srce nije prestalo da želi ljubav.

Danas imam samo jednu iskrenu želju.

Da pored sebe imam nekoga svog.

Nekoga sa kim ću deliti dane koji dolaze.

Nekoga ko će biti moja podrška, a kome ću i ja biti podrška.

Nekoga sa kim ću se smejati.

Nekoga koga ću zagrliti kada mu je teško.

Nekoga ko neće nestati.

Jer možda nisam pronašla ono što sam tražila ranije.

Ali možda me baš sada, sa 48 godina, čeka neko zbog koga ću shvatiti da ništa nije bilo uzalud.