Zovem se Sandra.

Imam 43 godine.

I dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem ovo.

Nije lako otvoriti dušu pred ljudima koje ne poznaješ.

Nije lako priznati da ti nešto nedostaje.

Još je teže priznati da si, uprkos svim godinama, svemu što si prošla i svemu što si preživela, i dalje željna ljubavi.

Ali možda će baš neko ko ovo pročita razumeti kako se osećam.

Možda negde postoji čovek koji je, kao i ja, prošao mnogo toga i koji više ne traži igrice, prolazne avanture i prazne reči.

Ja više nemam vremena za to.

Ja samo želim nekoga svog.

💔 „18 godina sam gradila život u Italiji, a onda se sve srušilo“

Veći deo svog odraslog života provela sam u Italiji.

Punih 18 godina.

To nije malo.

Tamo sam živela.

Tamo sam radila.

Tamo sam se borila.

Tamo sam gradila ono za šta sam mislila da će biti moj život zauvek.

Kada odeš u drugu zemlju, pogotovo kada tamo ostaviš godine svog života, naučiš da se snalaziš sam.

Nema uvek nekoga da ti pomogne.

Moraš da radiš.

Moraš da ćutiš kada ti je teško.

Moraš da ustaneš i onda kada nemaš snage.

I tako sam ja godinama živela.

Radila sam i verovala da će sav trud jednog dana doneti mir.

Verovala sam da imam svoj život.

Svoj brak.

Svoje planove.

Svoju budućnost.

A onda se sve promenilo.

😢 „Kada se brak završio, nisam izgubila samo muža“

Kada se moj brak završio, nisam izgubila samo čoveka sa kojim sam živela.

Izgubila sam mnogo više.

Odjednom su nestali planovi koje sam imala.

Nestala je slika budućnosti koju sam godinama zamišljala.

Pitala sam se:

„Šta sada?“

Kada si dugo sa nekim, navikneš da život zamišljaš u dvoje.

I onda jednog dana ostaneš sama.

Probudiš se i shvatiš da moraš ponovo da pronađeš sebe.

Meni je trebalo vremena.

Mnogo vremena.

Jer nisam znala ni gde pripadam.

U Italiji sam provela 18 godina, ali posle razvoda više nisam osećala da je to moj dom.

Radila sam i borila se, ali od plate sam sve teže uspevala da sastavim kraj sa krajem.

Sve je postalo neka borba.

Posao.

Računi.

Samoća.

I onda sam jednog dana sebi rekla:

„Sandra, dosta je. Moraš negde ponovo da počneš.“

I vratila sam se.

Vratila sam se sa mnogo uspomena.

Sa jednom prošlošću koju ne mogu da promenim.

Ali i sa nadom da možda moj život još nije rekao poslednju reč.

💔 „Najviše me boli ono što nisam ostvarila“

Danas imam 43 godine.

I što sam starija, sve više razmišljam o jednoj stvari.

O tome što nisam postala majka.

Neko će možda reći da čovek treba da bude zahvalan za ono što ima.

I jesam.

Zahvalna sam što sam zdrava.

Zahvalna sam za svaki novi dan.

Zahvalna sam za sve što sam uspela da preživim.

Ali postoji praznina koju ne mogu da sakrijem.

Ja sam oduvek želela dete.

Želela sam porodicu.

Želela sam da jednog dana čujem da me neko zove mama.

Dok su druge žene oko mene rađale decu, vodile ih u školu i kasnije gledale kako odrastaju, ja sam govorila sebi:

„Ima vremena.“

Prvo posao.

Prvo brak.

Prvo da sredim život.

Prvo da sve bude kako treba.

A godine su prolazile.

I danas se ponekad uplašim kada pomislim koliko brzo život prođe.

Ne pišem ovo da bi me neko žalio.

Samo želim da budem iskrena.

Jer možda baš negde postoji čovek koji takođe želi porodicu.

Možda postoji neko ko nije odustao od toga da jednog dana deli život sa nekim.

Možda nije kasno.

Ja još uvek verujem da nije.

❤️ „Ne tražim milionera, imam samo jednu želju – da budem nekome važna“

Danas mnogi odmah pitaju:

Koliko imaš?

Gde živiš?

Šta poseduješ?

Kakav auto voziš?

Mene to iskreno više ne zanima.

Posle svega što sam prošla, shvatila sam da čovek može imati mnogo toga, a opet se osećati potpuno sam.

Možeš imati novac.

Možeš imati stan.

Možeš imati posao.

Ali ako nemaš kome da kažeš kako ti je prošao dan, nekada ti sve to izgubi smisao.

Ja ne tražim milionera.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim princa iz bajke.

Tražim čoveka.

Normalnog, ozbiljnog i iskrenog gospodina.

Nekoga ko zna da žena nije ukras koji se menja kada dođu problemi.

Nekoga ko zna da poštuje.

Da razgovara.

Da sasluša.

Da ostane.

🌹 „Ne moraš da imaš savršen život… samo budi iskren“

Nije mi važno da li živiš u velikom gradu ili malom mestu.

Možeš živeti i na selu.

Možeš biti razveden.

Možeš imati svoju prošlost.

Svi je imamo.

Ne očekujem čoveka bez greške.

Ni ja nisam bez greške.

Iza mene je brak.

Iza mene je 18 godina života u drugoj zemlji.

Iza mene su razočaranja i mnogo dana kada sam mislila da više nikada neću moći da počnem ispočetka.

Ali ja ne želim da živim u prošlosti.

Želim da gledam napred.

I volela bih da pored sebe imam nekoga ko želi isto.

☕ „Moja najveća želja je obična kafa u dvoje“

Možda će nekome ovo zvučati smešno.

Ali meni danas nisu potrebne velike stvari.

Ne treba mi skup restoran.

Ne treba mi luksuzno putovanje.

Ne treba mi neko da me impresionira.

Zamislite samo…

Subota ujutru.

Kafa na stolu.

Dvoje ljudi.

Nema žurbe.

Nema samoće.

Nema osećaja da si sam protiv celog sveta.

Samo neko ko sedi preko puta tebe.

Neko ko te pogleda i pita:

„Kako si danas?“

I stvarno želi da čuje odgovor.

To želim.

Da imam sa kim da prošetam.

Da imam kome da spremim ručak.

Da se posvađamo nekada oko sitnice, pa se posle zajedno nasmejemo.

Da imam nekoga kome mogu da kažem:

„Eto, preživeli smo i ovaj dan zajedno.“

Jer možda je ljubav upravo to.

Ne velike reči.

Ne obećanja.

Nego neko ko ostane.

💌 „Ako si ozbiljan gospodin, možda baš tebe čekam“

Ako ovo čitaš i osećaš da se pronalaziš u mojim rečima, možda nije slučajno.

Možda si i ti dugo sam.

Možda si i ti prošao kroz razvod.

Možda su te ljudi razočarali.

Možda si, kao i ja, shvatio da vreme brzo prolazi i da više nema smisla čekati da se ljubav sama pojavi na vratima.

Ja sam Sandra.

Imam 43 godine.

Bila sam udata.

Provela sam 18 godina u Italiji.

Vratila sam se jer sam želela novi početak.

I ne stidim se svoje prošlosti.

Ona me je napravila ovakvom kakva sam danas.

Možda sam opreznija.

Možda me je teže osvojiti nego nekada.

Ali kada nekoga pustim u svoj život, želim da to bude iskreno.

Zato molim samo ozbiljne muškarce da mi se jave.

Ne tražim dopisivanje bez cilja.

Ne tražim nekoga ko će mi obećavati sve, a nestati sutra.

Ne tražim avanturu.

Tražim priliku da upoznam čoveka.

Pa ako se razumemo, ako imamo isti pogled na život i ako osetimo da jedno drugom prijamo…

možda jednog dana iz toga nastane nešto mnogo veće.

Možda ljubav.

Možda brak.

Možda porodica.

Možda čak i san za koji sam mislila da mi je život oduzeo.

Jer ja, uprkos svemu, još nisam odustala.

Imam 43 godine.

I dalje imam srce koje želi da voli.

I dalje imam želju da jednog dana budem supruga.

I da, još uvek sanjam da možda jednog dana postanem majka.

Možda će neko reći da previše sanjam.

Ali posle svega što sam prošla, shvatila sam jednu stvar:

Dok god imaš želju i srce koje ume da voli, nije gotovo.

Zato, ako si ozbiljan, pošten i slobodan gospodin koji takođe želi iskrenu ženu i normalan život u dvoje…

javi mi se.

Možda sam 18 godina tražila svoje mesto daleko od kuće.

A možda me moja prava priča tek sada čeka.