Zovem se Višnja, imam 47 godina i živim u Hamburgu. Kada neko pogleda moj život sa strane, možda će reći da nemam zbog čega da se žalim. Imam posao, svoj stan u Novom Sadu, ćerku koju volim najviše na svetu i prošle godine sam postala baka. Imam za šta da budem zahvalna i zaista jesam. Ali postoji jedna stvar o kojoj se malo govori kada žena dođe u moje godine – koliko tišina ume da zaboli kada nemaš kome da je podeliš.

Razvedena sam već punih sedam godina.

Sedam godina je prošlo od kada sam poslednji put bila u braku, a za sve to vreme nisam pronašla muškarca zbog kojeg bih poželela ponovo da otvorim svoje srce. Nisam želela da ulazim u nešto samo da bih rekla da nisam sama. Nisam želela prolazne priče, prazna obećanja i odnose koji traju dok je sve lepo.

Zato sam ostala sama.

I možda sam se na tu samoću vremenom i navikla.

Ali naviknuti se na nešto ne znači da ti to više ne nedostaje.

Trenutno sam u Budvi na odmoru. Došla sam sama. Sedim, gledam more, šetam i imam vremena da razmišljam o svom životu. Dok čovek radi i ima obaveze, nema mnogo vremena da zastane i pita sebe šta mu zapravo nedostaje. A onda dođe odmor, sve se malo uspori i neke stvari izađu na površinu.

Gledam oko sebe ljude koji šetaju u paru, sede zajedno na kafi, razgovaraju, smeju se. I uhvatim sebe kako pomislim: „Kako bi bilo lepo da i ja imam nekoga pored sebe.“

Ne treba mi neko da mi promeni život.

Moj život već postoji.

Radim kao kuvarica i nikada se nisam stidela svog posla. Volim kada od svog rada mogu pošteno da živim. Imam svoj stan u Novom Sadu i ne očekujem od muškarca da mi kupuje stvari ili rešava egzistenciju.

Meni danas treba nešto sasvim drugo.

Treba mi čovek.

Onaj pravi, normalan, ozbiljan čovek sa kojim mogu da razgovaram bez pretvaranja.

Možda zvuči čudno kada kažem da me za ovih sedam godina nije dotakao nijedan muškarac na način na koji bih želela. Bilo je poznanstava, bilo je razgovora, bilo je ljudi koji su pokušali da mi priđu, ali moje srce nije reagovalo.

Nisam želela da budem sa nekim samo zato što je neko.

Želim da upoznam čoveka uz kojeg ću osetiti mir.

Nekoga ko je prošao nešto u životu.

Jer ni mene život nije mazio.

Znam šta znači boriti se. Znam šta znači prećutati neke stvari, nastaviti dalje i kada ti nije do toga. Znam šta znači biti jak kada bi najradije samo seo i rekao da ti je svega dosta.

Zato bih volela da upoznam muškarca koji je prošao kroz život, koji zna šta znači odgovornost i koji više ne traži avanture.

Ne tražim mladog muškarca.

Ne zanimaju me igrice.

Ne želim nekoga ko će mi pisati nekoliko dana, obećavati svašta i onda nestati.

U mojim godinama znam šta hoću.

Tražim ozbiljnog gospodina sa Balkana, čoveka koji želi da upozna ženu, da razgovara, da se viđa i da, ako se pronađemo, zajedno gradimo ozbiljan odnos.

Nije mi važno da li si iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske ili nekog drugog kraja Balkana.

Važno mi je kakav si čovek.

Da si pošten.

Da si normalan.

Da znaš da poštuješ ženu.

Da ne bežiš kada dođu problemi.

I da ne tražiš od mene da budem neko drugi.

Ja imam 47 godina. Imam svoje iskustvo, svoje navike, svoje vrline i mane. Nisam devojka od 25 godina i ne želim da se tako predstavljam. Znam šta mi prija, znam šta ne želim i znam koliko mi znači mir.

Moja ćerka ima 25 godina. Prošle godine sam postala i baka. To je osećaj koji se teško opisuje. Kada držim svoje unuče, srce mi je puno. Tada shvatim koliko je život ipak lep i koliko čovek ima razloga da bude zahvalan.

Ali kada se vratim u svoj stan i zatvorim vrata, opet sam sama.

I baš tada najviše osetim koliko mi nedostaje partner.

Ne neko da mi popuni prazno mesto.

Već neko sa kim mogu da napravim nešto novo.

Želim čoveka sa kojim ću jednog dana možda zajedno planirati putovanja, spremati večeru, šetati uveče i smejati se nekim potpuno običnim stvarima.

Želim da mogu da kažem: „Danas mi je bio težak dan“, a da znam da će me neko saslušati.

Želim i da ja budem ta osoba koja će njega saslušati kada njemu nije lako.

Jer prava veza za mene danas nije samo ljubav kada je sve lepo.

Prava veza je kada dvoje ljudi ostanu jedno uz drugo i kada naiđe težak period.

Možda je upravo zato moj kriterijum danas drugačiji.

Ne tražim savršenstvo.

Tražim čoveka.

Čoveka koji je možda, kao i ja, ponešto izgubio putem, ali nije izgubio veru da još može biti srećan.

Možda se baš takvi ljudi najlakše razumeju.

Ljudi koji su prošli kroz razočaranja više ne traže mnogo.

Traže mir.

Traže iskrenost.

Traže nekoga ko neće otići čim postane teško.

Zato sam odlučila da napravim ovaj korak i javno kažem ono što mi je dugo bilo teško da priznam.

Volela bih da upoznam nekoga.

Ne znam ko će pročitati ovo.

Možda čovek koji je trenutno sam u svom stanu.

Možda neko ko je takođe razveden i kome je dosta površnih odnosa.

Možda neko ko misli da su najbolje godine za ljubav već prošle.

Ako si takav, možda grešimo oboje.

Jer možda najlepše tek može da počne.

Ja sam trenutno u Budvi, sama na odmoru, i dok gledam more shvatam da ne želim da narednih deset godina prođu isto kao prethodnih sedam.

Ne želim više samo da se navikavam na samoću.

Želim da imam kome da se vratim.

Zato, ako si ozbiljan gospodin sa Balkana, ako si slobodan i ako želiš iskreno upoznavanje koje može da vodi ka zajedničkom životu, slobodno mi se javi.

Ne obećavam da ćemo se odmah razumeti.

Ne obećavam ni da će od prve poruke nastati ljubav.

Ali mogu da obećam jedno – ako mi se javiš iskreno, dobićeš iskren odgovor.

Možda ćemo samo popričati.

Možda ćemo se upoznati.

A možda ćemo jednog dana pogledati unazad i reći da je baš jedna obična poruka promenila naše živote.

Višnja, 47 godina. Razvedena sedam godina, baka jedne devojčice, kuvarica, žena sa svojim stanom i svojim životom – ali i dalje žena koja veruje da nije kasno da pronađe čoveka pored kojeg će joj srce biti mirno