Kažu da posle tridesete godine sve postaje teže. Kažu da se ljudi promene, da više nema one iskrene ljubavi kao kada smo bili mladi i da su skoro svi dobri muškarci već pronašli nekoga. Čujem to često i možda bih nekada poverovala u takve priče. Ali danas, sa 38 godina, mogu da kažem samo jedno – ja još nisam odustala od ljubavi.

Zovem se Natalija i ovo pišem iskreno, bez velikih reči i bez pretvaranja da mi je život savršen. Nije. Kao i svaka žena, prošla sam kroz lepe trenutke, ali i kroz razočaranja koja čovek dugo nosi u sebi. Imala sam pogrešne izbore, verovala ljudima kojima možda nisam trebala i mnogo puta se pitala zašto je tako teško pronaći nekoga ko želi isto što i ja.

Najgori nisu ni raskidi.

Najgore je ono posle njih.

Kada se sve završi, kada se telefon više ne oglasi, kada nema poruke za dobro jutro i kada shvatiš da si opet sama sa svojim mislima. Tada čovek počne da preispituje sebe. Pita se da li je možda previše očekivao, da li je previše verovao ili je jednostavno tražio ljubav na pogrešnom mestu.

Ipak, svaki put sam nekako ustala.

Nisam dozvolila da me razočaranja pretvore u ogorčenu ženu. Možda sam postala opreznija, možda danas mnogo više gledam dela nego reči, ali duboko u sebi još uvek želim ono isto što sam želela i ranije – da imam nekoga svog.

Ne treba mi bajka.

Ne treba mi muškarac koji će mi obećavati nebo i zemlju.

Ne treba mi neko ko će mi prvih nekoliko dana pisati prelepe poruke, a onda nestati bez objašnjenja.

Dosta mi je toga.

Danas želim nešto jednostavno i stvarno.

Želim gospodina koji zna šta znači biti uz ženu.

Nekoga ko ume da razgovara kada postoji problem, koji ne beži čim naiđe prva prepreka i koji razume da se prava bliskost ne stvara preko noći. Želim muškarca sa kojim mogu da budem ono što jesam, bez glume i bez potrebe da se svakog dana dokazujem.

Imam 38 godina i možda neko misli da je to mnogo. Meni nije.

Ne osećam se kao da je moj život prošao. Upravo suprotno. Mislim da tek sada dovoljno poznajem sebe da mogu da prepoznam ono što mi zaista treba.

Kada sam bila mlađa, možda bih gledala neke druge stvari. Možda bi mi bile važne lepe reči, izgled ili ono kako neko deluje pred drugima. Danas me mnogo više zanima kakav je čovek kada nema publike.

Da li je pošten?

Da li drži svoju reč?

Da li zna da poštuje ženu?

Da li ume da kaže „izvini“?

Da li ostaje kada nije sve idealno?

Meni su upravo takve stvari postale važne.

Želim nekoga sa kim mogu da delim obične dane. Nekoga sa kim ću ujutru popiti kafu, pričati o sitnicama, planirati vikend i smejati se nekim našim glupostima koje nikome drugom ne bi bile smešne.

Želim da imam kome da pošaljem poruku kada mi se desi nešto lepo.

Želim nekoga kome mogu da kažem kada mi je težak dan.

Želim onaj osećaj kada znaš da postoji osoba koja će se javiti, čak i kada joj ništa posebno ne kažeš.

Možda to zvuči obično.

Meni nije.

Jer čovek tek kada dugo bude sam shvati koliko mu upravo te male stvari mogu nedostajati.

Ne tražim savršenog muškarca jer ni ja nisam savršena. Imam svoje mane, svoje strahove, svoje dane kada nisam raspoložena i svoje trenutke kada mi treba samo malo mira. Ali znam da umem da volim. Znam da mogu da budem verna. Znam da mogu da pružim podršku i da budem uz čoveka kada mu je teško.

I isto očekujem zauzvrat.

Ne želim odnos u kojem će jedna osoba stalno davati, a druga samo uzimati.

Želim partnerstvo.

Dvoje ljudi koji će se zajedno radovati kada je dobro i držati jedno drugo kada dođu teži dani.

Zato danas ne želim da krijem ono što tražim.

Želim ozbiljno upoznavanje, a ako se pronađemo, volela bih i brak i zajednički život.

Ne zanima me odakle si, da li živiš u gradu ili na selu, da li imaš veliku kuću ili mali stan. Ne zanima me koliko novca imaš na računu. Čovek mi se ne meri automobilom, poslom ili garderobom.

Meni je važnije kakvo mu je srce.

Naravno, važno mi je da si ozbiljan i da znaš šta želiš. Ne želim igrice, lažna obećanja i beskrajna dopisivanja koja nikuda ne vode.

Ako želiš samo zabavu, verovatno nisam žena koju tražiš.

Ali ako i ti u ovim godinama razmišljaš o tome da pronađeš nekoga sa kim možeš da napraviš pravi odnos, onda možda možemo da počnemo sasvim jednostavno.

Jednom porukom.

Jednim „zdravo“.

Jednom kafom.

Ne znam šta će se dogoditi posle toga.

Možda ćemo shvatiti da nismo jedno za drugo.

A možda ćemo se iznenaditi.

Možda će baš jedan običan razgovor promeniti nešto što smo oboje dugo čekali.

Zato neću više da slušam kada mi neko kaže da je kasno.

Nije kasno dok čovek još ume da voli.

Imam 38 godina. Nisam klinka, ali nisam ni žena koja je odustala od svojih snova. Još uvek želim da se zaljubim. Još uvek želim da imam nekoga pored sebe. Još uvek želim da jednog dana pogledam čoveka pored sebe i pomislim: „Eto, vredelo je čekati.“

Možda je negde baš onaj muškarac koji isto ovo čita i misli da je ljubav danas nemoguća.

Možda je i on umoran od pogrešnih ljudi.

Možda i on želi mir.

Možda i on želi nekoga kome će moći da veruje.

Ako si takav gospodin, nemoj samo pročitati moju priču i nastaviti dalje.

Javi mi se.

Možda ne možemo da znamo šta nas čeka dok ne pokušamo.

A ja, posle svega, još uvek želim da pokušam.