Zovem se Nora, imam 46 godina i iz Budve sam. Romkinja sam i to nikada nisam krila. Ali danas, posle svega što sam prošla, želim da kažem samo jedno – volela bih da me ljudi upoznaju kao Noru, kao ženu, a ne kao pripadnicu bilo koje nacije.

Razvedena sam već jedanaest godina. Kada se brak završio, mislila sam da će mi trebati samo malo vremena da ponovo stanem na noge, da će se život nekako sam od sebe nastaviti i da ću jednog dana upoznati čoveka sa kojim ću krenuti ispočetka. Međutim, godine su prolazile, a ja sam ostajala sama.

Jedanaest godina je mnogo.

U početku mi samoća nije toliko smetala. Imala sam posao, obaveze i svakodnevne stvari koje čoveku ispune dan. Navikneš se da sama kuvaš, sama plaćaš račune, sama rešavaš probleme i da nemaš kome da se pravdaš. Čovek čak počne da misli da mu niko više nije potreban.

Ali onda dođe veče.

Stan utihne.

Posao se završi.

Telefon prestane da zvoni.

I tada shvatiš da samostalnost i samoća nisu isto.

Ja danas živim kao podstanar. Nemam svoj stan, ali imam svoj mali mir i trudim se da budem zahvalna na onome što imam. Radim kao čistačica i čistim apartmane u Budvi. Nije me sramota mog posla. Naprotiv, ponosna sam što pošteno zarađujem i što svojim rukama stvaram ono što mi je potrebno.

Možda neko na takav posao gleda drugačije, ali ja sam naučila da čoveka ne određuje posao koji radi, već način na koji živi i kakav je prema drugima.

Zadovoljna sam svojim životom koliko god mogu da budem. Volim Budvu, more, šetnju i one obične dane kada nema velike buke i kada čovek može malo da predahne. Naučila sam da se radujem sitnicama.

Ali postoji nešto što mi nedostaje.

Nedostaje mi čovek.

Ne neko zbog novca.

Ne neko da mi kupi stan.

Ne neko da rešava moje probleme.

Već neko ko će biti tu.

Neko kome mogu da kažem kako mi je prošao dan. Neko sa kim mogu da popijem kafu, prošetam uz more ili sednem na terasu i ćutim bez neprijatnosti.

Neko kome mogu da pošaljem poruku samo da kažem „jesi li dobro?“ i da znam da će i on isto pitati mene.

Možda će neko pomisliti da je posle jedanaest godina samoće teško ponovo verovati muškarcu.

Jeste.

Ali još je teže zauvek zatvoriti srce.

Zato sam odlučila da dam sebi još jednu priliku.

Ne tražim mladost. Ne tražim savršenstvo. Ne tražim čoveka bez greške. Svi imamo svoju prošlost i svoje rane. I ja ih imam.

Tražim ozbiljnog gospodina koji zna šta želi od života. Čoveka koji želi upoznavanje koje može da preraste u pravi odnos, zajednički život i brak.

Ali postoji jedna stvar koja mi je posebno važna.

Ne želim čoveka koji ljude deli na „naše“ i „njihove“.

Ne želim nekoga kome će moje poreklo biti važnije od mog karaktera.

Ja jesam Romkinja.

To je deo mene, ali nije cela moja priča.

Pre svega sam žena.

Žena koja radi.

Žena koja se smeje.

Žena koja ume da bude verna.

Žena koja zna da voli.

Žena koja je mnogo puta bila povređena, ali nije dozvolila da zbog toga postane loš čovek.

Nikada nisam tražila da me neko sažaljeva zbog toga ko sam. Samo želim da me neko upozna pre nego što donese sud o meni.

Jer kada se zatvore vrata stana, kada skinem radnu odeću i ostanem sama sa svojim mislima, nema tu ni Roma ni drugih.

Tu sam samo ja.

Nora.

Žena kojoj nedostaje bliskost.

Žena koja bi volela da jednog dana ima nekoga kome će otvoriti vrata i reći: „Evo te, čekala sam te.“

Možda zvuči jednostavno, ali meni bi to značilo mnogo.

Ne očekujem bajku.

Ne očekujem da će svaki dan biti savršen.

Znam da pravi život ima probleme, nesuglasice i teške dane. Ali želim čoveka koji neće pobeći čim naiđe prvi problem. Nekoga ko zna da se razgovorom rešavaju stvari i da se prava veza gradi godinama.

Volela bih da zajedno imamo male planove. Da nekada odemo do mora, nekada samo sednemo na klupu, nekada napravimo večeru kod kuće. Da se smejemo nekim glupostima koje samo nama budu smešne. Da jedno drugom budemo podrška kada nije lako.

Godine su me naučile da čoveku ne treba mnogo da bi bio srećan.

Treba mu neko kome veruje.

Neko ko ga poštuje.

Neko pred kim ne mora da glumi.

Zato danas, sa 46 godina, ne želim da kažem da je za mene ljubav završena. Naprotiv. Možda tek sada znam šta zaista tražim.

Ako postoji ozbiljan gospodin koji ne gleda čoveka kroz poreklo, koji zna da poštuje ženu i koji želi iskren odnos, volela bih da se upoznamo.

Ne obećavam ništa unapred.

Samo mogu da obećam da ću biti iskrena.

Jer posle svih ovih godina shvatila sam nešto veoma jednostavno:

Ne tražim čoveka koji će me gledati kao Romkinju. Tražim čoveka koji će me pogledati kao ženu i videti Noru.

Možda baš takav čovek negde postoji.

A možda je dovoljno da se samo jednom javi i kaže: „Hajde da se upoznamo.“

Možda od jedne obične poruke počne neka nova priča.