Zovem se Dragana, imam 53 godine i prošle godine sam se, posle mnogo godina provedenih u inostranstvu, vratila u svoju rodnu Crnu Goru. Mnogi su me pitali zašto sam se vratila baš sada. Odgovor je jednostavan – čovek, kako godine prolaze, sve više poželi da bude tamo gde mu je srce.

Udovica sam već sedam godina. Kada sam izgubila supruga, imala sam osećaj kao da je jedan veliki deo mog života zauvek nestao. Nije lako ostati sam posle toliko zajedničkih godina. Navikneš se da sa nekim deliš svaki dan, svaku brigu i svaku radost, a onda odjednom ostane samo tišina. To je nešto na šta se čovek nikada potpuno ne navikne.

Imam dve ćerke i jednog sina. Oni danas žive u Belgiji, imaju svoje porodice i svoj život. Ponosna sam na njih i srećna što su ostvareni ljudi. Kao svaka majka, radujem se njihovoj sreći, ali kada se završimo telefonski razgovori i svako nastavi svojim putem, u kući ponovo ostanem sama.

Zato sam odlučila da se vratim kući. Imam porodičnu kuću koju planiram da renoviram čim se završi sezona. Želja mi je da od sledeće godine izdajem apartmane i da ta kuća ponovo bude puna života, smeha i ljudi. To mi je mali san koji želim da ostvarim svojim tempom, bez žurbe.

Danas sam u penziji. Posle mnogo godina rada konačno imam vremena za sebe. Volim jutra uz kafu, miris mora, šetnje i male svakodnevne stvari koje čovek ranije često nije ni primećivao.

Posebno mesto u mom životu imaju moja maca i moj pas. Oni su mi bili društvo u najtežim trenucima i zbog toga ih ne doživljavam samo kao kućne ljubimce, već kao deo svoje porodice. Ko god jednog dana bude bio deo mog života, volela bih da razume koliko mi znače i da ih prihvati sa istom toplinom kao i mene.

Ne tražim savršenog čoveka niti nekoga ko će mi obećavati nemoguće. Volela bih da upoznam ozbiljnog, mirnog i vrednog gospodina, domaćina koji zna da ceni poštenje, razgovor i međusobno poštovanje. Nekoga kome neće biti teško da zajedno sa mnom planira renoviranje kuće, popije jutarnju kafu na terasi ili prošeta pored mora dok pričamo o sasvim običnim stvarima.

Verujem da sreća nema veze sa godinama. Nekada je dovoljno da pored sebe imaš osobu koja će te saslušati, nasmejati i pružiti osećaj da više nisi sam. Ako takav čovek postoji, volela bih da se upoznamo i da zajedno stvaramo neke nove, mirnije i lepše uspomene u godinama koje dolaze.