Zovem se Dragana, imam 49 godina i rođena sam u Kragujevcu. Dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem svoju priču. Nikada nisam volela da iznosim privatne stvari pred nepoznatim ljudima, ali čovek u nekim godinama shvati da nije sramota priznati da mu nedostaje neko kome će uveče reći kako je proveo dan.
Pre mnogo godina život me je odveo u Sloveniju. Tamo sam gradila svoj dom, porodicu i budućnost. Verovala sam da će to biti mesto u kojem ću zajedno sa mužem dočekati starost, gledati kako nam deca odrastaju i jednog dana uživati sa unucima. Kao i svaka žena, maštala sam o mirnom porodičnom životu. Nisam tražila bogatstvo ni luksuz, samo dom pun razumevanja i poštovanja.
Nažalost, život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo.
Posle mnogo zajedničkih godina naš brak se završio. Razvedena sam već sedam godina. To nije bila odluka koja se donese preko noći. Kada se jedan brak raspadne, ne raspadne se samo papir. Raspadnu se planovi, navike, uspomene i deo života koji si godinama gradio. Trebalo mi je mnogo vremena da prihvatim da se neke stvari jednostavno ne mogu popraviti.
Iz tog braka imam sina i ćerku. Danas su oboje odrasli ljudi, imaju svoje porodice i ostali su da žive u Sloveniji. Ponosna sam na njih više nego što mogu da opišem. Kada ih vidim srećne, znam da je svaki moj trud imao smisla. Oni su moje najveće bogatstvo i uvek će to biti.
Ali kada završimo razgovor telefonom, kada svako nastavi svojim obavezama, ostanem sama u svom stanu. Tada shvatim koliko tišina ume da bude glasna. Deca imaju svoje živote, što je sasvim prirodno. Tako i treba da bude. Nijedna majka ne želi da bude teret svojoj deci. Ipak, postoje trenuci kada poželiš da imaš nekoga pored sebe, nekoga kome nećeš biti samo uspomena ili glas preko telefona, već svakodnevni saputnik kroz život.
Zato sam odlučila da se vratim u svoj rodni Kragujevac. Nedostajale su mi poznate ulice, ljudi, miris detinjstva i osećaj da sam kod kuće. Povratak nije bio lak, ali je bio ispravan. Ovde sam pronašla mir koji mi je godinama nedostajao, ali jedna praznina je ostala. Praznina koju nijedan grad ne može da popuni.
Nisam žena koja voli gužvu, noćne izlaske i buku. Mnogo više volim mirnu šetnju, jutarnju kafu, razgovor bez žurbe i veče provedeno na terasi dok sunce zalazi. Naučila sam da sreća često živi upravo u tim malim, običnim trenucima koje mnogi ne primete.
Godine su me mnogo čemu naučile. Naučile su me da nije važno koliko neko ima, već kakav je čovek. Da lep odnos ne čine skupi pokloni, već poštovanje, razumevanje i osećaj sigurnosti. Danas mi nije potreban neko ko će obećavati kule i gradove. Potreban mi je čovek koji će održati svoju reč, koji će znati da sasluša, da pruži podršku i da bude tu i kada je lepo i kada nije.
Ne tražim savršenog muškarca, jer ni sama nisam savršena. Iza mene su iskustva koja su me promenila, ali nisu ugasila moju veru u ljude. Verujem da još postoje ozbiljni, pošteni gospodini koji žele miran život u dvoje, bez igara, bez laži i bez skrivanja.
Volela bih da upoznam čoveka koji razume šta znači imati život iza sebe, koji zna koliko vrede iskren razgovor, zajednički ručak, šetnja, kafa i osećaj da nekome pripadaš. Nekoga kome neće biti važno šta je bilo juče, već šta možemo zajedno da izgradimo sutra.
Ne tražim bogatstvo. Ne tražim interes. Ne tražim savršen život. Želim samo čoveka koji će biti moj prijatelj, oslonac i saputnik. Nekoga sa kim ću deliti obične dane koji, kada se dele sa pravom osobom, postaju najlepši deo života.
Ako negde postoji gospodin koji razmišlja slično, koji želi iskrenu, mirnu i zrelu ženu sa kojom će graditi odnos zasnovan na poverenju i poštovanju, volela bih da se upoznamo. Verujem da nikada nije kasno za novi početak i da najlepše životne priče ponekad počinju onda kada najmanje očekujemo.
Možda smo oboje prošli mnogo toga. Možda smo oboje naučili koliko život ume da bude nepredvidiv. Upravo zato verujem da bismo danas znali više da cenimo jedno drugo nego što smo umeli dok smo bili mlađi. Ako je tako, možda je ovo početak jednog novog, mirnijeg i lepšeg poglavlja života.
