Zovem se Dušica, imam 48 godina.

Razvedena sam već sedam godina.

Iz prvog braka imam ćerku koja se udala i danas živi u Australiji. Srećna sam zbog nje i njenog života, jer je to najveća želja svakog roditelja.

Ali kada zatvorim vrata svog stana, ostanem sama.

Prošle godine izgubila sam mamu.

Od tada je tišina u mom domu postala drugačija.

Naučila sam da živim sa njom, ali čovek nikada ne prestane da želi nekoga kome će ispričati kako mu je prošao dan.

Radim kao kuvarica.

Volim svoj posao.

Nema lepšeg osećaja nego kada nekoga obraduješ dobrim ručkom ili toplim obrokom.

Pošten rad me je uvek održavao i nikada nisam očekivala da mi neko drugi rešava život.

Ne volim izlaske, buku ni noćni život.

Moje malo zadovoljstvo je šetnja kroz park, a uveče kafa na terasi.

Tu pronađem mir.

Ali često pomislim koliko bi taj mir bio lepši kada bih ga delila sa nekim.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogatstvo.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi iskren odnos, međusobno poštovanje i zajednički život.

Nekoga ko će biti prijatelj, oslonac i saputnik kroz godine koje dolaze.

Ako i ti veruješ da nikada nije kasno za novu sreću i želiš da upoznaš ženu koja ceni mir, iskrenost i porodične vrednosti, volela bih da mi se javiš.

Možda upravo jedna obična poruka može da bude početak nečeg lepog.

Dušica (48).