Zovem se Milena, imam 48 godina i živim u jednom selu u Srbija, između planina.
Ceo život sam radila.
Sa stokom.
Na zemlji.
Po kiši, snegu i suncu.
I iskreno…
nekad mi je sa životinjama bilo lakše nego sa ljudima.
Jer životinja te nikada neće prevariti.
„Ljudi su me samo razočarali“
Koliko sam puta verovala ljudima…
toliko puta sam ostala povređena.
Laži.
Interesi.
Prazna obećanja.
Zato sam se godinama zatvorila u svoj svet.
Radila sam, ćutala i govorila sebi:
„Bolje sama nego sa pogrešnim.“
„Nikada se nisam udavala“
Imala sam prilika.
Bilo je muškaraca, bilo je udvarača.
Ali nekako sam uvek mislila da ima vremena.
A vreme prođe brže nego što čovek misli.
Danas imam 48 godina i nikada nisam obukla venčanicu.
„Kada mi je majka umrla, sve se promenilo“
Dok je mama bila živa, kuća je imala dušu.
Imala sam kome da skuvam kafu.
Imala sam sa kim da pričam.
Imala sam nekoga svog.
A kada je umrla…
ostala je samo tišina.
I tada sam prvi put u životu osetila pravi strah od samoće.
„Pokajala sam se“
Pokajala sam se što nisam ranije mislila na sebe.
Što nisam stvorila porodicu dok je bilo vreme.
Jer čovek može izdržati težak rad, siromaštvo i život…
ali samoću najteže.
„Ne tražim savršenstvo“
Ne tražim bogataša.
Ne tražim lažnog šmekera.
Tražim čoveka.
Ozbiljnog muškarca za upoznavanje i život u dvoje.
Nekoga ko zna šta znači poštenje, mir i prava ljubav.
„Najviše mi fali zagrljaj“
Nije meni teško da radim.
Navikla sam na težak život.
Ali teško je kada nemaš kome da kažeš:
„Kako si?“
Teško je kada legneš sama i probudiš se sama.
I kada shvatiš da nema nikoga da ti bude oslonac kada ostariš.
„Ako postoji čovek koji još ima dušu…“
Ako postoji muškarac koji ne gleda samo korist i interes…
Ako želi normalnu i poštenu ženu…
neka se javi.
Možda još nije kasno da dvoje usamljenih ljudi pronađu sreću.