Zovem se Mirsada, imam 41 godinu i dolazim iz tiranskog okruga u Albanija.
Radim u jednoj poljoprivrednoj apoteci i živim sama.
Navikla sam da se kroz život borim sama, ali poslednjih godina samoća je počela ozbiljno da me boli.
„Posle smrti moje mame sve se promenilo“
Dok je mama bila živa, nekako sam imala osećaj da nisam sama.
A kada je umrla…
kao da je deo mene nestao zajedno sa njom.
Kuća je postala tiha.
Dani duži.
A večeri najteže.
„Moje drugarice su pronašle sreću u Srbiji“
Dve moje bliske drugarice udale su se u Srbija.
Jedna danas živi u Vojvodina, druga u Sombor.
I obe su srećne.
Kada ih gledam, nekako mi srce kaže da možda i za mene negde postoji čovek sa kojim bih mogla da gradim miran život.
„Ovde sam izgubila veru u ljude“
Danas ljudi gledaju samo interes.
Novac.
Korist.
Računicu.
Kao da su emocije postale nešto smešno.
I zato često kažem —
svet je otišao u tri lepe.
„Ne tražim luksuz“
Radim i živim pošteno.
Ne tražim da me neko izdržava.
Tražim samo ozbiljnog gospodina za brak.
Nekoga ko želi mir, poštovanje i normalan život u dvoje.
„Neka mu ne smeta moja vera i nacija“
Ja nikada nisam gledala ko je ko.
Za mene je važno samo da je čovek dobar.
I zato želim muškarca kome neće smetati što sam Albanka i koje sam vere.
Bitno je srce.
„Ako postojiš… javi se“
Ako si ozbiljan muškarac koji je umoran od lažnih ljudi…
Ako želiš ženu koja zna da poštuje, voli i bude uz nekoga…
javi se.
Možda baš dvoje usamljenih ljudi mogu zajedno pronaći sreću.