Zovem se Ljubka, imam 56 godina i udovica sam.
Mnogo godina sam provela radeći u Švajcarska.
Tamo sam radila, stvarala i obezbedila sebi sigurnost.
Danas imam švajcarsku penziju i mogu mirno da živim.
Ali čovek vremenom shvati…
da novac ne greje prazan dom.
„Vratila sam se u Srbiju“
Posle toliko godina vratila sam se u Srbija.
Na imanje mojih roditelja.
Ovde sam odrasla.
Ovde su moje uspomene.
Ovde mi je srce uvek ostalo.
Mislila sam da će mi povratak doneti potpuni mir.
I doneo je…
ali ne i sreću.
„Imam sve… osim nekoga svog“
Imam kuću.
Imam dvorište.
Imam sigurnost.
Imam dovoljno za život.
Ali nemam ono što se ne može kupiti.
Nemam čoveka pored sebe.
Nemam kome da skuvam kafu.
Nemam ko meni da kaže: „Dobro jutro.“
Nemam nikoga da mi uveče poželi laku noć.
„Najgore je kada te nema ko pitati kako si“
Dani prođu nekako.
Obaveze, kuća, imanje…
Ali kad padne veče…
tišina postane preteška.
Tada shvatiš koliko znači kada imaš nekoga da te pita:
„Jesi li dobro?“
„Treba li ti nešto?“
„Tu sam.“
„Tražim domaćina, ne materijalistu“
Ne tražim novac.
Ne tražim mlađe da gubim vreme.
Ne tražim prazne priče.
Tražim dobrog domaćina.
Čoveka sa dušom.
Emotivnog muškarca koji zna šta znači zajedništvo.
Nekoga za brak i život u dvoje.
„Možda još nije kasno“
Imam 56 godina.
I dalje verujem da nije kasno da dvoje ljudi pronađu mir jedno pored drugog.
Da zajedno piju jutarnju kafu.
Da zajedno legnu bez samoće.
Ako postojiš…
javi se.
Možda baš na ovom imanju čeka dom i za tebe.