Postoje trenuci kada čovek stane i pogleda unazad, bez ljutnje, bez izgovora, samo sa jednom tihom istinom u sebi. Danijela ima 48 godina i ceo život je provela radeći na zemlji, oko kuće, oko obaveza koje nikada ne prestaju kada živiš od poljoprivrede. Uvek je bilo nešto važnije, nešto hitnije, nešto što “ne može da sačeka”.

Mislila je da će za ljubav biti vremena. Da će se pojaviti “onaj pravi” kada se sve drugo posloži. Godine su prolazile, a dani su se pretvarali u rutinu – posao, kuća, umor, kratki predasi i opet sve ispočetka. Ljubav je uvek ostajala negde sa strane, kao plan koji će doći kasnije.

Danas, kada pogleda svoj život, Danijela ne beži od istine. Nije se udala, nije imala porodicu kakvu je nekada zamišljala, i u toj tišini često oseti da je predugo čekala “pravo vreme” koje nikada nije samo došlo.

Ali ovo nije priča o žaljenju. Ovo je priča o buđenju.

U 48. godini Danijela zna da još nije kasno da upozna nekoga ko razume njen ritam života. Nekoga ko ne traži savršenstvo, nego iskrenost. Nekoga ko zna da ceni ženu koja je naučila da sve radi sama, ali ipak želi nekoga pored sebe.

Poljoprivreda ju je naučila strpljenju. Život ju je naučio da vreme ne čeka nikoga. A sada je došla do tačke kada više ne želi da čeka ni ona.

Možda ne može da promeni ono što je prošlo, ali može da promeni ono što dolazi. I prvi put posle dugo vremena, Danijela to i želi.