Zovem se Suzana, imam 46 godina i živim u Baru, u Crnoj Gori.

Nikada nisam mislila da ću ovako pričati svoju priču.

Bila sam udata.
Verovala sam da imam nekoga svog.

Gradili smo život.
Delili dane.
Planirali budućnost.

A onda…

otišao je.

Otišao je sa drugom.
Mlađom.

Otišao je u Sloveniju
i tamo nastavio svoj život.

A mene?

ostavio me je samu.

Već su prošle 2 godine od razvoda,
ali neke rane ne prolaze tako lako.

Dani nekako prolaze.
Naučiš da funkcionišeš.

Ali uveče…

kada ostaneš sama sa sobom…

tada sve zaboli najviše.

Život me nije mazio.

Leti prodajem kreme za sunčanje na primorju.
Radim koliko mogu, stojim po ceo dan, borim se.

Zimi radim u marketu, slažem robu.
Nema stajanja, nema odmora.

Sve sama.

Sve zbog toga da preživim.

I nije mi teško da radim.

Navikla sam.

Ali…

teško je biti sam.

Teško je kada nemaš kome da kažeš kako ti je prošao dan.
Kada nemaš kome da se nasloniš.
Kada nema nikoga da te zagrli.

Nekada samo sedim i gledam more.

I razmišljam…

kako svi negde imaju nekoga.

A ja?

Ja imam samo tišinu.

Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim luksuz.

Tražim čoveka.

Gospodina.

Nekoga ko će biti tu.
Ko neće otići kada naiđe teško.
Ko će želeti da živimo zajedno, da delimo i dobro i loše.

Nekoga ko će me pogledati i reći:

„Nisi sama više.“

Jer posle svega…

najviše mi treba to.

Ja sam Suzana, 46 godina.

Možda sam ostavljena.
Možda sam povređena.

Ali još uvek verujem
da negde postoji čovek
koji će ostati.

Ako postojiš…

javi se.