Zovem se Ljubica, imam 45 godina.

Ne živim u gradu.
Ne izlazim po kafićima.
Ne jurim luksuz.

Ja živim na selu.

Radim sa stokom.
Radim zemlju.
Ustajem rano, ležem umorna.

I znaš šta?

Nije me sramota.

Jer sve što imam – stekla sam svojim rukama.

Imanje.
Stoku.
Krov nad glavom.

Sve je to moj život.

Ali…

nemam nikoga svog.

I to je ono što najviše boli.

Bila sam udata.
Verovala sam da je to to.

Ali brak se raspao.

Ostala sam sama…
i nastavila dalje.

Nisam odustala.
Nisam pobegla.
Nisam prodala sve i otišla.

Ostala sam.

Jer ovo je moj život.

Ali ne mogu više sama.

Najteže je kada dođe veče.
Kada sve utihne.
Kada se umor slegne, a nema nikoga da kažeš kako ti je prošao dan.

Nema ko da pomogne.
Nema ko da podeli teret.
Nema ko da te zagrli.

Samo ti… i tišina.

Znam da danas mnogi traže lako.
Grad, pare, gotov život.

Ali ja to nemam da ponudim.

Ja nudim nešto drugo.

Pošten život.

Rad.
Zajedništvo.
Da zajedno gradimo, stvaramo i imamo.

Ne mogu da ostavim stoku.
Ne mogu da ostavim imanje.

Ali mogu da dam sve od sebe onome ko dođe.

Tražim gospodina.

Ne nekoga ko će doći na gotovo.
Već nekoga ko će doći da budemo zajedno u svemu.

Da radimo zajedno.
Da jedemo zajedno.
Da živimo zajedno.

Da se borimo – ali zajedno.

Ne gledam ko si.
Ne gledam koliko imaš.

Gledam kakav si čovek.

Da si vredan.
Da si iskren.
Da znaš šta znači biti uz ženu.

Jer ja znam da budem uz muškarca.

Ja sam Ljubica, 45 godina.

Možda ne živim život kakav svi žele…

ali znam jedno:

ko dođe kod mene – neće biti sam.

Ako postojiš…

ako si spreman na pravi život, a ne bajke…

javi se. Možda baš zajedno stvorimo sve.