Zovem se Danica, rodom sam iz Andrijevice u Crnoj Gori, a veći deo života provela sam daleko od kuće – punih 25 godina u Austriji.

Otišla sam mlada, sa snovima i nadom da ću stvoriti nešto svoje.
I jesam.

Imala sam brak.
Imala sam nekoga pored sebe.
Imala sam osećaj da nisam sama u ovom svetu.

Ali život nekad okrene sve u jednom trenutku.

Moj bivši partner je preminuo.
I sa njim je otišao deo mog života, deo sigurnosti, deo mene.

Posle svega, odlučila sam da se vratim.
Vratila sam se na more, u Bečiće.

Tu danas živim.
Izdajem apartmane, radim, trudim se… živim od svog rada.

Ljudi dolaze i odlaze.
Smeh, galama, letnja sezona…

A kada sve utihne…

ostajem sama.

To je ono što niko ne vidi.

Spolja izgleda kao da imam sve.
More, posao, krov nad glavom.

Ali unutra…

tišina.

Nema nikoga da me sačeka.
Nema nikoga da podelim dan.
Nema nikoga da mi kaže „kako si“.

Najviše zaboli uveče.

Kada se svetla pogase,
kada gosti odu,
kada ostanem sama sa mislima.

Tada shvatim koliko mi zapravo nedostaje neko moj.

Ne tražim savršen život.
Ne tražim bogatstvo.

Sve sam to već prošla.

Tražim čoveka.

Gospodina.
Nekoga ko zna šta znači mir, poštovanje i bliskost.

Nekoga ko će biti tu.

Da popijemo kafu ujutru.
Da prošetamo pored mora.
Da ćutimo – ali zajedno.

Jer posle svega…

čovek shvati da mu treba samo jedno:

da nije sam.

Ja sam Danica iz Andrijevice.

Možda sam mnogo toga izgubila…

ali još uvek verujem
da negde postoji neko
ko će me pogledati i reći:

„Od sada nisi sama.“

Ako postojiš…

javi se.