Zovem se Sumeja, imam 49 godina, rođena sam u Novom Pazaru, ali sam veliki deo života provela daleko… čak 17 godina u Australiji.

Mislila sam da idem za boljim životom.
Za sigurnošću.
Za porodicom.

A danas…

Vratila sam se tamo odakle sam krenula –
ali bez onoga zbog čega sam živela.

Razvela sam se.
Roditelji su mi u međuvremenu umrli.
Kuća u koju sam se vratila više nije ista.

Prazna je. Kao i ja.

Imam sestru… ali ona je daleko, u Norveškoj.
Svako ima svoj život.

A ja?

Ja imam tišinu.

Najviše me boli ono što retko ko razume.

Imam ćerke.

Ali…
godinama nemamo kontakt.

Ne čujem ih.
Ne vidim ih.
Ne znam kako su.

Majka sam… a kao da nisam.

To je bol koji ne može da se objasni.
To je rana koja ne prolazi.

Nema goreg nego kada imaš decu,
a nemaš ih u svom životu.

Ponekad sedim i gledam u telefon…
čekam da zazvoni.

Ali ne zvoni.

I tada shvatim koliko sam zapravo sama.

Godine prolaze.
Dani isti.
Noći najteže.

Polako propadam u toj samoći.

Ne tražim mnogo od života više.

Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršenstvo.

Tražim čoveka.

Nekoga ko će me pogledati i videti mene – ne moju prošlost.
Nekoga ko će me pitati kako sam – i stvarno želeti da čuje odgovor.
Nekoga ko će biti tu… da ne ćutim sama.

Ja sam žena koja je prošla mnogo.
Koja je izgubila, pala, ustala… i opet ostala sama.

Ali uprkos svemu…

još uvek imam srce koje zna da voli.

Ja sam Sumeja, 49 godina.

Možda sam ostala bez mnogo toga…

ali još uvek nisam izgubila nadu
da negde postoji neko
ko će me uzeti za ruku i reći:

„Nisi sama više.“

Ako postojiš…

javi se.