Zovem se Marina, imam 46 godina i dolazim iz Novog Sada.

Nikada nisam mislila da ću ovako otvoreno pisati o svom životu, ali postoje trenuci kada jednostavno osetiš da moraš reći istinu.

Možda će neko razumeti.
Možda će neko prepoznati sebe u mojim rečima.

Iza mene su dva braka.

Dva puta sam verovala da sam pronašla čoveka za ceo život.
Dva puta sam mislila da je to to – da sam konačno našla sreću.

Ali život je imao drugačije planove.

Oba puta sam na kraju ostala sama.

Nije lako kada te neko ostavi.
Nije lako kada uložiš godine, emocije i veru u nešto… a na kraju ostane samo tišina.

Posle drugog razvoda, dugo sam bila sama.
Nisam želela da ulazim u bilo kakve veze.

Nisam želela da opet pogrešim.

Ali istina je…

usamljenost vremenom počne da boli.

Dani prođu nekako – obaveze, ljudi, svakodnevica…
ali kada dođe veče i kada ostaneš sam sa sobom…

tada shvatiš koliko ti nedostaje neko pored tebe.

Neko da te pita kako si.
Neko da podeli dan sa tobom.
Neko da jednostavno bude tu.

Godine su me naučile mnogo toga.

Naučile su me da znam šta ne želim.
Zato danas jasno kažem:

Ne želim mlađe muškarce.

Ne zanimaju me igre, neozbiljnost i prolazne priče.

Želim gospodina.

Muškarca koji je zreo, stabilan i koji zna šta želi od života.
Nekoga ko želi brak, miran život i partnerku pored sebe.

Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bogatstvo.

Tražim poštovanje, sigurnost i iskren odnos.

Možda nisam imala sreće do sada…
ali nisam izgubila veru.

Verujem da negde postoji muškarac koji je prošao kroz slično, koji razume šta znači biti sam i koji želi isto što i ja.

Ja sam Marina, 46 godina, iz Novog Sada.

Ne tražim bajku.
Ne tražim nemoguće.

Tražim jednog pravog čoveka sa kojim mogu da nastavim život.

Ako postojiš…
možda je ovo trenutak da se javiš.