Zovem se Sabina, imam 53 godine. Rođena sam u Bosni, a danas živim u Norveškoj.

Nikada nisam bila osoba koja će lako otvoriti dušu, ali postoje trenuci u životu kada jednostavno moraš priznati istinu – makar samoj sebi.

Ceo život sam radila.
Borila sam se, trudila, odricala i gledala kako da napravim nešto od sebe.

Dok su druge žene gradile porodicu, ja sam gradila sigurnost i novac.
Mislila sam da za ljubav ima vremena.
Da će doći kasnije.

Ali… godine su prošle brže nego što sam mislila.

Danas mogu reći da sam postigla mnogo toga.
Imam stabilan život, imam sve što mi je potrebno za normalan život.

Ali postoji jedna stvar koju nemam.

Nemam nikoga pored sebe.

Nikada se nisam udavala.
Nisam imala porodicu.

I danas, kada stanem i pogledam svoj život, najviše me boli jedna misao…

Što nisam na vreme shvatila koliko su ljubav i porodica važni.

Sada, u ovim godinama, znam da neke stvari više ne mogu da se vrate.
Znam da ne mogu imati ono što sam nekada mogla.

I to je ono što najviše zaboli.

Ne zato što nisam imala prilike…
nego zato što sam mislila da imam vremena.

Živim sama u Norveškoj.
Navikla sam na tišinu, na svoj mir, na svoj život.

Ali postoje večeri kada ta tišina postane preglasna.

Kada poželim da imam nekoga da mi kaže: „Tu sam.“

Danas više ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bogatstvo.

Tražim čoveka.
Nekoga ko je prošao kroz život, ko razume šta znači samoća i ko želi iskren odnos.

Nekoga sa kim mogu podeliti ono što imam… i ono što jesam.

Možda sam kasno shvatila šta je najvažnije u životu.
Ali verujem da još uvek nije kasno da upoznam nekoga ko želi isto.

Ja sam Sabina, 53 godine, i prvi put u životu ne tražim ništa materijalno…

Samo nekoga pored sebe.