Zovem se Dragica, imam 61 godinu.

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovo, jer nije lako otvoriti dušu pred nepoznatim ljudima. Ali godine prolaze i shvatiš da je život prekratak da bi ga proveo u tišini i samoći.

Moj muž je umro pre 14 godina.
Bio je to najteži trenutak u mom životu. Kada izgubiš čoveka sa kojim si delio sve, kao da deo tebe zauvek nestane.

Posle toga sam ostala sama.

Imam tri ćerke, sve su se udale i danas žive u Nemačkoj.
Srećna sam zbog njih, jer imaju svoje porodice i svoj život. Kao majci, to mi je najvažnije.

Ali kada dođe veče…
kada se ugasi svetlo i kada kuća utihne…

tada najviše osetim koliko sam sama.

Živim na selu.
Navikla sam na rad, na jednostavan život, na tišinu prirode.

Ali čovek nije stvoren da bude sam.

Godinama sam mislila da više nikada neću ni pomisliti na brak.
Da je taj deo mog života završen.

Ali sada, posle svega, shvatam da srce i dalje želi nekoga pored sebe.

Ne tražim mnogo.
Ne tražim mladost, bogatstvo ni savršenstvo.

Tražim gospodina, ozbiljnog čoveka, nekoga ko je prošao kroz život i zna šta znači poštovanje, mir i partnerstvo.

Nekoga sa kim mogu popiti kafu ujutru, podeliti dan i znati da nisam sama.

Samo ozbiljni muškarci neka mi se jave.
Ne trebaju mi igre ni prazne priče.

Treba mi čovek koji želi isto što i ja – mir, poštovanje i da ne budemo sami.

Možda je ovo neobično u mojim godinama…
ali verujem da nikada nije kasno za dvoje ljudi da pronađu jedno drugo.

Ja sam Dragica, 61 godina, i posle 14 godina samoće…
želim još jednu šansu za život u dvoje.