Zovem se Jelena, imam 34 godine i još uvek se borim sa tišinom koja je ostala iza njega. Moj muž je preminuo kad sam imala samo 28. Mlada, izgubljena, bez snage da razumem kako jedan trenutak može da promeni sve. Ljudi su govorili da vreme leči, ali nisu rekli da ta praznina ne nestaje – samo naučiš da živiš sa njom.

Prošle su godine, a ja sam naučila da budem jaka. Sama sam popravljala stvari u kući, sama plaćala račune, sama išla svuda. Nije lako kad te niko ne pita kako si, kad se sama uspavljuješ i sama budiš. Kad ti fali glas u tišini, ruka na tvom ramenu, neko da te pogleda i da znaš – sve je u redu.

Ne tražim da mi neko zameni muža. Ljubav koju sam imala bila je iskrena i neponovljiva. Ali shvatila sam da život ne prestaje kad srce pukne. Moraš ga opet sastaviti, deo po deo. I možda je vreme da to konačno uradim – da pustim nekog u svoj život, da ponovo osetim toplinu, osmeh, bliskost.

Ne tražim savršenog, samo iskrenog čoveka. Onog koji zna da ćuti kad treba, koji razume i bez reči. Nekog ko neće da me sažaljeva, već da me prihvati takvu kakva jesam – sa prošlošću, sa borbama, sa nadom koja se polako vraća.

Jer iako sam prošla kroz bol, nisam izgubila dušu. I još verujem da ljubav može da se rodi i drugi put. Samo ovaj put – mirnija, dublja i iskrenija.