Moj muž je preminuo prije pet godina. Od tada sam sama. Kažu — život ide dalje, ali niko ti ne kaže kako da ideš dalje kad svaku noć legneš u prazan krevet i slušaš samo tišinu.

Imam 48 godina, izgledam pristojno, držim do sebe, kuham, radim, nisam ni lijena ni bezvoljna — ali čim muškarci čuju da sam udovica, povuku se. Kao da sam ukleta. Kao da sam izgubila pravo na ljubav zato što sam nekada voljela.

Ne tražim ničiji novac ni luksuz. Htela bih samo čoveka s kojim mogu da popijem jutarnju kafu, da se nasmijem, da imam s kim da ćutim. Nisam više djevojčica, znam što hoću. Hoću mir, razumijevanje i iskrenost.

Možda nisam više mlada, ali nisam ni mrtva. Još uvijek imam srce koje zna da voli i ruke koje žele da zagrle. Samo ne znam — ima li još muškaraca koji žele pravu ženu, a ne samo prolaznu avanturu?