Ja sam Anica, imam 47 godina i radim na kiosku vec dugi niz godina. Svako jutro krecem rano, ljudi dolaze i odlaze, kupuju novine, cigarete, hleb… i svi zive svoje zivote. Ja se uvek nasmejem i popricam sa musterijama, ali kad se vrata kioska zatvore i kad se umorna vratim kuci, doceka me tisina. To je ono sto najvise boli – sto nemam s kim da podelim dan, s kim da popijem kafu, s kim da legnem i ustanem.

Moj brak se zavrsio pre nekoliko godina. Muz me je prevario i to je bio kraj price. Nije bilo lako, ali sam shvatila da je bolje biti sam nego u lazi. Imam dvoje dece, odrasla su i otisla svojim putem. Ponosna sam na njih, ali kuca koja je nekad bila puna smeha i zivota, sada je prazna. I koliko god da se trudim da budem jaka, nedostaje mi neko da mi pruzi ruku i kaze: “Nisi sama.”

Zrela sam i dobro znam sta hocu. Ne trazim bajku, ne trazim luksuz ni obecanja koja nemaju smisla. Zelim normalnog muskarca, postenog i mirnog, nekoga ko zna sta je ljubav i koji ce da stoji uz mene i kada je lepo i kada je tesko. Jos imam mnogo ljubavi da dam i necu da ostatak zivota provedem sama.

Ako i ti mislis da godine nisu prepreka za ljubav, mozda bas kroz ovu moju pricu nadjes razlog da mi se javis.