Zovem se Bojana, imam 47 godina i vec 6 godina zivim i radim u Belgiji. Plavusa sam, ljudi kazu da lepo izgledam, ali to nikad nije bilo dovoljno da me neko voli stvarno. Radim kao dadilja kod jedne porodice – pazim njihovu decu, a svojoj sam uskracena za porodicu, bliskost, paznju.

Dani mi prolaze u tisini. Na poslu sam nasmejana, vredna, postena. A cim zatvorim vrata male sobe koju iznajmljujem – nastaje muk. Televizor mi je drustvo. Telefon mi je prozor u svet. I u toj tisini najvise boli – kad nemas kome da posaljes poruku, a toliko toga bi rekla.

Ne trazim luksuz, ni bogatstvo. Trazim samo da budem necija. Da budem neciji osmeh ujutru. Da budem neciji razlog da ne odustane. Neko kome mogu reci da sam umorna, a da me razume i bez mnogo reci.

Ako si ti neko ko zna koliko zivot moze biti tezak kad si daleko, i koliko znaci kad imas s kim da podelis i srecu i tugu – javi se. Mozda se nadjemo jedno u drugom.