Zovem se Snežana. Imam 46 godina. Već osam godina živim bez supruga. Navikla sam se na tišinu u kući, ali još uvek nisam naučila da mi ne smeta.

Imam dve ćerke. Udale su se, imaju svoje porodice. Dolaze, čuju se – ali sve ređe. I to je prirodno, znam. Ipak, kad zatvorim vrata za njima, ostanem ja. Samo ja. I zidovi koji znaju svaku moju misao.

Nisam usamljena jer nemam koga da pozovem. Usamljena sam jer nemam kome da pripadam.

Ne tražim ni spas, ni bajku. Samo čoveka koji zna vrednost tišine, dodira, prisustva. Nekoga ko je prošao svoje i želi mir. Razumevanje. Nekoga ko zna da je ljubav u ovim godinama još dublja – jer dolazi iz duše, ne iz potrebe.

Ako postoji muškarac koji ume da vidi ženu iza tišine – možda sam ja ona koju si tražio, a da nisi ni znao.

Snežana 💌