Zovem se Marina. Nedavno sam napunila 39 godina. Radim u Lidlu, poznajem stalne mušterije po glasu, po koraku… A oni mene znaju po osmehu. A ne znaju da se taj osmeh često drži samo zato što mora.

Udovica sam već sedam godina. On je otišao naglo, bez pozdrava, bez pripreme… Ostala sam sama sa tišinom u stanu i pitanjima koja nemaju odgovore. Nisam imala vremena za tugovanje – život je tražio da ustanem, idem na posao, platim račune. I tako je prošlo sedam godina.

Nisam tražila nikog drugog. Ne zato što ne želim, već zato što me plašilo da opet nekog pustim u srce. Ali više me ne plaši. Više me plaši da zauvek ostanem sama, i da više nikada ne osetim nečiji pogled koji kaže: „Tu sam.“

Ne tražim ništa veliko. Samo nekoga normalnog. Pristojnog. Toplog. Nekoga kome nije problem da razgovara o običnim stvarima i da ćuti kad tišina prija.

Ako si čovek koji zna da ne pita „šta nudiš“ nego „kako si“… možda baš tvoja poruka pokrene nešto što sam mislila da više neću osetiti.

Marina 💌

JAVI MI SE NA → PROFIL