Zovem se Nevena. Imam 47 godina. Udovica sam već pet godina, i iako vreme prolazi, neke navike ostanu. Još uvek uhvatim sebe kako uveče stavim dva tanjira na sto. Pa se nasmejem tiho. I sklonim jedan. Navike su čudo… a srce još čeka.

Moj muž je bio moj oslonac, moj smeh, moj dom. Njegov odlazak me je prelomio, ali ne i slomio. Naučila sam da živim sama, ali nikad nisam naučila da ne želim više nikoga. Nisu godine te koje me plaše – plaši me da ostatak života provedem bez pogleda koji me razume, bez ruke koja me drži kada zadrhtim.

Ne tražim da me neko spasi. Spasla sam samu sebe već odavno. Ali bih volela da još jednom, bar još jednom, osetim kako je to kad neko misli na mene. Ne iz obaveze, već iz srca.

Ako postoji muškarac kome je dosta igrica, kome mir znači više od galame… ja sam ovde. Sa srcem koje zna da voli, sa dušom koja još uvek čeka nekoga kome će biti mir.

Nevena 💌

JAVI MI SE NA → KONTAKT