Imam 50 godina. Zovem se Marija. Iza mene je brak koji je više bio navika nego ljubav. Razveli smo se mirno, bez buke, ali sa prazninom koja je ostala da odzvanja svakog dana.

Ljudi često misle da žene mojih godina ne traže ništa više. Da su se već pomirile sa tišinom i samoćom. Ali ja nisam od tih. Ja i dalje verujem da dvoje ljudi mogu da pronađu mir u jedno drugom. Da nije kasno ni kada misliš da jeste.

Živim sama, radim, trudim se da dani imaju smisla. Ali postoji vreme kada sve utihne… kada ti zafali nečiji glas, dodir, prisustvo. Ne tražim bajku. Ne tražim ni savršenog muškarca. Tražim čoveka. Toplog, pažljivog, koji zna šta znači da te neko pita kako si – i da to stvarno misli.

Ne bežim od svojih godina. One su me naučile da budem jaka, ali i da ne želim više da budem sama. Bila sam nečija, ali to više nije bilo ljubav. Sad želim da budem nečija – ali iskreno, stvarno, do kraja.

Ako postoji muškarac koji ume da pruži pažnju, koji zna da se žena voli i sluša – možda sam ja ta koju si čekao. A možda si ti onaj koga sam sve vreme tražila.

JAVI MI SE NA → KONTAKT