Radim u pekari vec deset godina. Ustajem pre sunca, stavljam maramu, vezem kecelju i spremam hleb koji ce ljudi jesti tog dana. Mnogi me znaju – kazu: “Dobra si ti, Safeta, uvek nasmejana, uvek ljubazna.” I jeste, trudim se. Ali ono sto ne znaju… je da sam sama.

Imam 40 godina. Nisam se nikad udala. Neki kazu – ti si Romkinja, vi imate svoje ljude. Ali ja nikad nisam htela “samo da se udam”. Htela sam ljubav. Htela sam da budem necija zena, da me neko pita kako sam, da me neko ceka kad se vratim umorna iz pekare.

Ljudi me vide i odmah imaju misljenje. Neki me i ne pogledaju. Kao da moja boja koze, moje poreklo, moje ime – kao da sve to govori nesto lose. A ja sam samo zena. Obicna zena koja zna da radi, zna da voli, zna da pravi hleb – i zna da cuti kad boli.

Ne trazim luksuz. Ne trazim da me vodi na more, da mi kupuje poklone. Samo zelim da me neko pogleda kao zenu. Da me cuje. Da ne osetim ovu tisinu kad se vratim kuci. Jer ova tisina… pocela je da boli sve vise.

Ako negde postoji neko kome nije bitno ime, ni ko sam, ni odakle dolazim – ako postoji neko ko vidi dusu i srce, mozda ce procitati ovo i reci: “Safeta, javi se. Da te upoznam. Da te zagrlim.”

DODAJ ME NA → PROFIL