Deca me mole da pronadjem nekoga za starost. Dusica (52) Ne trazim da me muskarac izdrzava, trazim da mi bude oslonac.

Dušica ima 52 godine, slovenačku penziju i kuću u Crnoj Gori: „Ne tražim novac, tražim čoveka“ 🥺

Dušica ima 52 godine i iza sebe jedan razvod, ali i život u kojem je mnogo toga sama izgradila. Danas živi između Slovenije i Crne Gore. Ima slovenačku penziju, kupila je kuću u Crnoj Gori i izdaje apartmane. Materijalno joj, kako kaže, ništa ne nedostaje, ali joj zato nedostaje ono što se novcem ne može kupiti. Kada se dan završi i vrata kuće se zatvore, ostaje sama sa svojim mislima. Upravo ta tišina joj je poslednjih godina postala najteža.

„Ne tražim novac niti mi treba muškarac da me izdržava. Sve što imam sama sam stekla i zadovoljna sam svojim životom. Meni sada treba čovek“, iskreno kaže Dušica. Volela bi da pored sebe ima ozbiljnog gospodina sa kojim može da popije jutarnju kafu, da prošeta, razgovara i jednostavno provodi dane bez pritiska i lažnih obećanja. Ne treba joj luksuz niti neko ko će joj nešto kupovati, već čovek sa kojim može da se oseća voljeno, poštovano i sigurno.

Dušica je razvedena, majka je i danas je postala baka, što joj je jedna od najlepših životnih uloga. Njena deca joj često govore da ne treba da provede ostatak života sama i da bi trebalo da pronađe nekoga ko će joj praviti društvo. „Deca me stalno mole da nađem nekoga za starost. Kažu mi da ne mogu ceo život sama“, priča Dušica. Ona razume njihove reči, jer i sama ponekad poželi da ima nekoga kome može da se požali, da ga zagrli i sa kim može da podeli običan dan.

Iako ima svoj život i obaveze i u Sloveniji i u Crnoj Gori, priznaje da joj ponekad upravo ono najjednostavnije najviše nedostaje. Nedostaje joj da nekoga sačeka kod kuće, da ima kome da kaže kako joj je prošao dan i da zna da postoji osoba na koju može da računa kada joj je teško. Nekada joj je dovoljno samo da neko sedi pored nje, da zajedno popiju kafu i pričaju o običnim stvarima. Za Dušicu je upravo takva bliskost danas najvrednija i ne želi više da troši vreme na prolazne odnose.

Kuća u Crnoj Gori za nju nije samo investicija. To je mesto gde voli da boravi, gde izdaje apartmane i gde je pronašla svoj mir. Tamo voli jutra, more, sunce i onu posebnu tišinu koju ne može svako da razume. Ali taj mir bi, kako kaže, volela da podeli sa nekim. „Lepo je imati svoju kuću, ali je još lepše kada imaš sa kim da sediš ispred nje i ćutiš“, kaže kroz osmeh. Volela bi da jednog dana ta kuća bude dom za dvoje, a ne samo mesto u koje se vraća sama.

Dušica ne traži mlađeg muškarca zbog avanture, niti želi prolaznu vezu. Kaže da danas mnogo više ceni mir, poštovanje, iskren razgovor i sigurnost. Volela bi ozbiljnog gospodina koji zna šta želi i koji bi prihvatio njen život između Slovenije i Crne Gore. Ne smeta joj ako muškarac ima svoju prošlost, decu ili brak iza sebe, jer i sama zna kako život može da promeni čoveka. Važno joj je samo da je iskren, normalan i da nema skrivene namere.

„Ne treba mi neko ko će mi obećavati kule i gradove. Želim čoveka koji će biti uz mene, koji će me poštovati i kome ću i ja moći da budem oslonac“, kaže Dušica. Za nju ljubav danas nije velika priča pred drugima, već ono što se dešava kada dvoje ljudi ostanu sami i znaju da imaju jedno drugo. Želi da sa nekim može da deli i lepe i teške dane, da se zajedno raduju sitnicama i da jedno drugom budu podrška kada život nije lak. Veruje da za pravu bliskost nikada nije kasno.

Zato se Dušica nada da će se javiti muškarac koji razmišlja slično kao ona. Ozbiljan, iskren i spreman da zajedno grade miran život, bez igrica i prolaznih avantura. „Imam gde da živim, imam svoju decu i unuke i svoj mir. Samo bih volela da imam čoveka sa kojim ću taj mir deliti“, kaže Dušica. Ako se u njenoj priči prepozna gospodin koji ne traži avanturu, već partnerku za ozbiljan odnos i zajednički život, Dušica bi volela da ga upozna. Možda baš negde između Slovenije i Crne Gore čeka čovek sa kojim će njena tišina konačno postati zajednički mir.