Zovem se Vesna, imam 42 godine.
Rođena sam u Sarajevo.
A onda je došao rat.
„Rat nam je oduzeo sve“
Jednog dana imaš dom, porodicu, sigurnost…
a drugog nemaš ništa.
Rat nam je uzeo život kakav smo poznavali.
Ostavili smo iza sebe uspomene, kuću, mir…
i otišli da spasimo goli život.
„Od tada sam izbeglica“
Danas živim u Srbija.
I posle toliko godina…
ljudi me i dalje zovu izbeglica.
Kao da čovek nikada ne može da pobegne od svoje tuge i prošlosti.
„Posle smrti roditelja ostala sam sama“
Najveći udarac došao je kada su mi roditelji umrli.
Tada sam shvatila koliko sam zapravo sama.
Nema više nikoga da me sačeka.
Da me pita kako sam.
Da mi kaže da će biti bolje.
„Živim pod kiriju i radim pošteno“
Nemam svoj stan.
Živim pod kiriju.
Radim kao čistačica u jednom restoranu.
I ne stidim se toga.
Pošten posao je pošten posao.
„Najviše boli kada nemaš nekog svog“
Nije mene sramota ni rada ni života.
Ali boli kada nemaš kome da se vratiš.
Kada se ceo svet utiša, a ti ostaneš sama sa svojim mislima.
„I ja zaslužujem sreću“
Nisam tražila mnogo od života.
Samo malo mira.
Malo ljubavi.
Nekoga svog.
Nekoga ko neće gledati moju prošlost, već mene kao čoveka.
„Ako postoji neko ko razume…“
Ako postoji muškarac koji zna šta znači težak život…
Ko ume da ceni poštenu i emotivnu ženu…
neka mi se javi.
Možda i za mene negde postoji mir koji tražim celog života.