Zovem se Jovana, imam 52 godine.

Nisam mislila da ću ikada pisati ovako nešto.

Bila sam srećno udata.

Imala sam brak na koji sam bila ponosna.

Iz tog braka imamo dve divne ćerke.

Nažalost, život je imao drugačije planove.

Moj suprug je preminuo.

Ostala sam sama.

Od tada je prošlo već devet godina.

Prvih godina nisam ni pomišljala na novu ljubav.

Nisam mogla.

Čuvala sam uspomene i živela za svoju decu.

Vremenom su i ćerke odrasle.

Udale su se.

Napravile svoje domove.

I upravo su one prve počele da mi govore:

“Mama, ne želimo da ostatak života provedeš sama.”

Njihove reči su me naterale da razmislim.

Shvatila sam da usamljenost nije isto što i vernost uspomenama.

Mogu da čuvam ljubav koju sam imala, a da ipak dam sebi priliku da ponovo budem srećna.

Ne tražim čoveka koji će zameniti mog pokojnog supruga.

To nije moguće.

Tražim čoveka koji će biti moj prijatelj, moja podrška i oslonac.

Nekoga sa kim ću popiti jutarnju kafu, prošetati, nasmejati se i podeliti i lepe i teške dane.

Ne zanimaju me igre.

Ne zanimaju me prolazne avanture.

Želim ozbiljnog čoveka koji želi brak, zajednički život i mir.

Godine su me naučile da je najveće bogatstvo imati nekoga ko će te pitati kako si i biti uz tebe kada je najpotrebnije.

Ako si ozbiljan, pošten i želiš isto što i ja, volela bih da mi se javiš.

Možda nam život još uvek čuva najlepše dane.

Jovana (52). ❤️