Zovem se Dušica.

Sutra punim 47 godina.

Dok većina ljudi rođendan slavi sa porodicom, prijateljima i voljenom osobom, ja ću ga već šesti put zaredom dočekati sama.

Ne krijem…

To boli više nego što ljudi misle.

Iza mene su dva braka.

Nisu uspeli.

Nekada čovek da sve od sebe, ali nije sve u njegovim rukama.

Godinama sam živela i radila u Norveškoj.

Mislila sam da će mi život tamo doneti sigurnost.

Doneo mi je posao, ali nije doneo sreću.

Na kraju sam odlučila da se vratim.

Nisam uspela da kupim svoj stan.

Danas živim kao podstanar.

Ali ne stidim se toga.

Pošteno radim.

Pravim torte i kolače po porudžbini i od toga živim.

Nije luksuzno, ali je pošteno.

Imam sina od 28 godina koji živi u Norveškoj.

Prošle godine postala sam i baka.

To mi je ispunilo srce i na tome sam beskrajno zahvalna.

Ali kada se slavlje završi i svi odu svojim kućama, ja se vratim u svoj stan gde me ponovo dočeka tišina.

Tada shvatim koliko čoveku nedostaje neko kome će reći:

“Kako ti je prošao dan?”

Ne tražim bogataša.

Ne zanimaju me skupi automobili ni velika obećanja.

Tražim radnog, poštenog i ozbiljnog gospodina.

Čoveka koji zna da se život gradi radom, međusobnim poštovanjem i iskrenošću.

Neradnici, ljudi koji traže samo korist ili prolaznu zabavu, neka me zaobiđu.

Ja u ovim godinama želim mir.

Želim čoveka kome ću biti oslonac, a koji će i meni biti podrška.

Ako si ozbiljan gospodin i želiš da upoznaš iskrenu ženu koja zna šta znači boriti se kroz život, volela bih da mi se javiš.

Možda će mi baš ovaj rođendan doneti najlepši poklon – čoveka sa kojim više nijedan neću dočekati sama.

Dušica (47). ❤️