Zovem se Smilja, imam 53 godine, rodom sam iz Kragujevca, ali već dugo živim u Austriji.

Život me nije mazio, ali me je naučio mnogo.

Iza mene su dva braka.

U oba sam ušla iskreno.
Sa nadom da će trajati.
Sa željom da imam porodicu i mir.

Dala sam sve od sebe.
Trudila se.
Verovala.

Ali nije uspelo.

Danas ne tražim krivce.
Samo prihvatam da neke stvari nisu bile suđene.

Imam dve ćerke.
One su moj ponos, moje sve.

Danas su udate, imaju svoje živote.
I ja sam srećna zbog njih.

Ali kada ostanem sama…

shvatim da više nemam nikoga pored sebe.

Živim sama.
U penziji sam.

Imam svoj mir, svoj ritam, svoj život.

Ali taj život…

nema sa kim da se podeli.

I zato sam donela jednu odluku.

Planiram da kupim stan na primorju.
Da ostatak života provedem tamo.

More, tišina, mir…

Ali ne želim da i tamo budem sama.

Ne želim više da pijem kafu sama.
Ne želim da gledam zalaske sunca sama.
Ne želim da ćutim sama.

Želim nekoga pored sebe.

Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim bogatstvo.

Tražim gospodina.

Ozbiljnog čoveka.
Nekoga ko želi miran život u dvoje.
Nekoga sa kim mogu da razgovaram, da se smejem, da ćutim – ali zajedno.

Nekoga ko zna šta znači poštovanje.

Nekoga ko neće otići.

Jer posle svega…

shvatiš da ti treba samo jedno:

da nisi sam.

Ja sam Smilja, 53 godine.

Možda sam prošla mnogo…

ali još uvek verujem
da negde postoji čovek
sa kojim mogu da provedem ovaj deo života u miru.

Ako postojiš…

javi se.