Zovem se Saranda, mnogi me zovu Ada. Imam 45 godina, Albanka sam i živim u Vranju, u Srbiji.

Nikada nisam mislila da ću jednog dana pisati ovakvu ispovest.

Bila sam udata i iskreno sam verovala da ćemo zajedno ostariti. Sanjala sam dom, porodični ručak, dečji smeh i običan život. Nisam tražila luksuz, već mir i čoveka koji će biti uz mene.

Nažalost, život je imao drugačije planove.

Kako su godine prolazile, alkohol je postajao važniji od naše porodice. Svaki razgovor završavao se svađom, a svaki novi dan donosio je novo razočaranje. Dugo sam pokušavala da sačuvam brak, ali sam na kraju shvatila da jedan čovek ne može da nosi sve na svojim leđima.

Razvedena sam već šest godina.

Decu nismo imali.

Mnogi su odmah pomislili da je problem bio u meni, ali istina je bila drugačija. Ipak, nisam želela nikoga da ubeđujem. Nastavila sam dalje, ćutala i radila.

Danas radim u jednoj pekari.

Svako jutro ustajem pre svitanja i mesim kiflice, peciva i hleb. Volim svoj posao, jer pošten rad nikada nije bio razlog za stid. Ali kada završim smenu i vratim se kući, dočeka me ono što je najteže…

Tišina.

Što sam starija, sve više razmišljam o tome koliko bih volela da sam postala majka. To je želja koja me nikada nije napustila.

I pored svega što sam prošla, nisam izgubila veru u ljude.

Ne zanima me ko je koje vere.

Ne zanima me koje je nacije.

Za mene je najvažnije da je čovek.

Da zna šta znači poštovanje.

Da ne beži od odgovornosti.

Da ne traži prolaznu avanturu, već ženu sa kojom će graditi miran život.

Ne tražim bogatstvo.

Ne tražim savršenstvo.

Tražim iskrenog i ozbiljnog muškarca koji želi da zajedno stvaramo budućnost, da budemo jedno drugom oslonac i da se radujemo malim stvarima.

Ako i ti veruješ da nije kasno za novu životnu priču, volela bih da se upoznamo.

Saranda – Ada (45).