Sandra (46) Da li je kasno da imam dete? U Belgiji sam imala zivot, ali ne i srecu. Vratila sam se i trazim ono sto novac ne moze da kupi.

Zovem se Sandra, imam 46 godina i već sedam godina sam razvedena.

Dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem svoju priču. Nisam navikla da govorim o sebi, još manje o stvarima koje bole. Ali dođu godine kada čovek shvati da nije sramota priznati da mu nedostaje ljubav, pažnja i neko kome će uveče reći kako mu je prošao dan.

Kada sam bila mlađa, verovala sam da će moj život izgledati potpuno drugačije. Maštala sam o toplom domu, mužu, deci, porodičnim ručkovima i običnim sitnicama koje život čine lepim. Nisam sanjala bogatstvo niti luksuz. Želela sam samo da imam svoju porodicu i nekoga sa kim ću zajedno ostariti.

Život je, međutim, imao drugačije planove.

Godinama sam živela u Belgiji. Radila sam mnogo, trudila se da zajedno sa suprugom izgradim lep život i verovala da će se sav trud jednog dana isplatiti. Nije mi bilo teško da ustanem rano, da radim prekovremeno i da se odričem mnogih stvari. Mislila sam da se za ljubav i porodicu vredi boriti.

Nažalost, moj brak nije izdržao iskušenja. Posle mnogo pokušaja da sačuvamo ono što smo imali, došao je dan kada smo se razveli. To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Nije teško samo potpisati papire. Teško je prihvatiti da se raspao život koji si godinama gradio i da od planova koje si imao nije ostalo gotovo ništa.

Najviše me bolelo to što nikada nismo dobili dete.

Godinama sam slušala razne priče i nagađanja. Bilo je ljudi koji su bez razmišljanja upirali prstom u mene, kao da znaju istinu. A nisu je znali. Ono što retko ko zna jeste da problem nije bio do mene. Dugo sam ćutala, jer nisam želela nikoga da ponižavam niti da iznosim privatne stvari. Danas više nemam potrebu nikome da se pravdam. Život me je naučio da istinu ne moraju svi da znaju.

Nedugo posle razvoda moj bivši muž je nastavio svoj život. Ja sam ostala sama, pokušavajući da sastavim delove svog života i pronađem snagu da krenem dalje. Bilo je dana kada sam mislila da nikada više neću moći iskreno da se nasmejem. Ali vreme učini svoje. Ne izbriše bol, ali nauči čoveka da živi sa njom.

Pre skoro godinu dana donela sam veliku odluku i vratila se iz Belgije. Mnogi su mi govorili da nisam normalna, da tamo imam sigurnost i bolji život. Možda su bili u pravu kada je novac u pitanju, ali čovek ne živi samo od novca. Tamo sam često imala osećaj da svako živi za sebe, da su ljudi zatvoreni i da se sve svodi na posao i obaveze. Meni je oduvek više značio razgovor, bliskost i osećaj da nekome pripadaš.

Danas živim mirnijim životom. Naučila sam da uživam u malim stvarima. Volim jutarnju kafu, šetnju kada je lepo vreme, mirne večeri i trenutke kada mogu da zastanem i zahvalim se na svemu što ipak imam. Nisam ogorčena žena. Nisam žena koja mrzi niti koja krivi ceo svet zbog svojih razočaranja. Samo sam žena koja je mnogo volela, mnogo izgubila i koja uprkos svemu još uvek veruje da prava ljubav postoji.

Imam 46 godina i znam da će neko možda reći da je kasno za neke snove. Ali srce ne zna za godine. Srce ne zna kada treba da prestane da veruje. Moja najveća želja nije skup automobil, velika kuća ili putovanja. Sve to može da ulepša život, ali ga ne može ispuniti.

Moja najveća želja je da jednog dana postanem majka, ako mi život to još uvek dozvoli. A ako ne, želim da pronađem čoveka sa kojim ću stvoriti dom ispunjen poštovanjem, razumevanjem i toplinom. Želim da imam nekoga kome ću biti oslonac, a koji će isto tako biti oslonac meni. Nekoga sa kim će i obična jutarnja kafa biti razlog za osmeh.

Ne tražim savršenog muškarca. Takvi ne postoje, kao što ni ja nisam savršena. Ne zanima me koliko novca imaš, kakav automobil voziš niti gde živiš. Mnogo mi je važnije da si iskren, pošten, vredan i da znaš šta znači vernost. Da si čovek koji ne odustaje od ljudi čim naiđu prvi problemi i koji zna koliko vrede mir, razgovor i međusobno poštovanje.

Možda smo oboje prošli kroz razočaranja. Možda smo izgubili godine pokušavajući da spasimo ono što nije moglo da se spasi. Ali možda nam je upravo život dao dovoljno iskustva da danas umemo da cenimo ono što smo nekada uzimali zdravo za gotovo.

Ja nisam izgubila veru u ljubav. Samo sam postala pažljivija kome poklanjam svoje srce.

Ako negde postoji čovek koji traži isto što i ja – iskren odnos, zajednički život i partnerku sa kojom će graditi budućnost, volela bih da se upoznamo. Verujem da nikada nije kasno za novi početak i da najlepše životne priče ponekad počinju onda kada mislimo da je sve već prošlo.

Ako postojiš, volela bih da mi se javiš.