Zovem se Višnja, imam 38 godina.

Nikada nisam mislila da ću javno pisati o svom životu.

Ali možda će neko, kada pročita moju priču, razumeti zašto danas samo želim da pronađem jednog dobrog čoveka.

Kada sam imala samo dve godine, ostavljena sam.

Odrasla sam u dečjem domu.

Ne sećam se ni oca ni majke.

Ne znam ni kakav im je glas bio.

Ponekad se zapitam da li uopšte imam pravo da ih zovem roditeljima, kada su otišli i nikada se nisu vratili po mene.

Godinama sam živela sa jednim pitanjem:

“Šta sam im ja bila kriva?”

Dok su druga deca odlazila kući za praznike, ja sam ostajala i čekala da možda neko dođe.

Nije došao.

Kada sam odrasla, pokušala sam da ih pronađem.

Godinama sam tragala.

Nadala se da ću ih jednog dana pogledati u oči i pitati samo jedno:

“Zašto?”

Nikada ih nisam pronašla.

Danas, sa 38 godina, shvatila sam da možda nikada neću dobiti odgovor koji tražim.

Zato sam odlučila da prestanem da živim u prošlosti.

Želim da živim za budućnost.

Nikada se nisam udavala.

Možda sam previše vremena provela tražeći ljude koji me nisu želeli, umesto da tražim nekoga ko će želeti da ostane.

Ne tražim savršenog muškarca.

Tražim ozbiljnog gospodina srednjih godina.

Čoveka koji zna šta znači poštovanje, mir i iskrenost.

Nekoga sa kim ću prvi put u životu osetiti da negde zaista pripadam.

Ne zanima me bogatstvo.

Ne zanima me prošlost.

Želim samo da zajedno gradimo dom u kojem niko nikada neće biti ostavljen.

Ako si ozbiljan čovek i želiš ženu koja ume da voli iskreno, volela bih da mi se javiš.

Možda mi život nije dao lepo detinjstvo.

Ali možda mi još uvek može dati lepu budućnost.

Višnja (38). ❤️