Zovem se Verica, imam 52 godine i živim u Beču.

Radim kao čistačica.

Čistim stanove i kuće.

I znate šta?

Nikada me nije bilo sramota tog posla.

Mnogo više me zaboli kada mi neko kaže:

“Kako možeš to da radiš?”

Mogu.

Pošteno radim i pošteno zarađujem.

Za mene je svaki posao posao.

Ne živim od tuđeg rada, već od svog.

I na to sam ponosna.

Već skoro deset godina živim sama.

Iza mene je jedan brak.

Nažalost, nije uspeo.

Najviše smo se svađali zbog toga što nismo mogli da imamo decu.

On je krivio mene.

Ja sam mislila da je problem možda kod njega.

Umesto da budemo jedno drugom podrška, postali smo jedno drugom teret.

Na kraju smo se razveli.

Danas više nikoga ne krivim.

Neke stvari u životu jednostavno nisu bile suđene.

Najviše mi je žao što se nisam ostvarila kao majka.

To je rana koja nikada potpuno ne zaraste.

Ali život ide dalje.

Ne želim da ostatak života provedem sama.

Tražim ozbiljnog gospodina.

Ne mora da bude bogat.

Ne mora da bude savršen.

Važno mi je da je radnik.

Da ne pije.

Ako puši, to mi ne smeta.

I ja zapalim cigaretu uz jutarnju kafu.

Volim mir.

Ne tražim izlaske ni provode.

Više mi znači iskren razgovor, zajednički ručak i osećaj da znam da me neko čeka kod kuće.

Ako postoji pošten čovek koji želi isto, volela bih da mi se javi.

Ne tražim sažaljenje.

Tražim priliku da zajedno provedemo godine koje dolaze.

Možda nam život nije dao ono što smo želeli ranije.

Ali možda nam još uvek može dati mir i ljubav.

Verica (52). ❤️