Zovem se Slađana, imam 52 godine.

Nikada nisam mislila da ću jednog dana ovako pisati o svom životu.

Trideset godina bila sam udata.

Prošli smo zajedno i lepo i teško.

Kao i svaki brak, imali smo uspone i padove, ali jedno drugom smo bili život.

Pre tri godine moj muž je preminuo.

Tog dana kao da je jedan deo mene zauvek otišao sa njim.

Kuća je ostala ista.

Nameštaj je ostao isti.

Šolja iz koje je pio kafu dugo je stajala na svom mestu.

Ali njega više nije bilo.

Od tada živim sama.

Imam dve ćerke.

One su moj najveći ponos.

Jedna živi u Ljubljani, druga u Norveškoj.

Obe su udate, imaju svoje živote i srećna sam zbog njih.

Često me zovu.

Brinu o meni.

Ali nijedan telefonski poziv ne može da zameni nečije prisustvo.

Najteže mi padnu jutra.

Skuvam kafu.

Sednem.

I uhvatim sebe kako pogledam preko puta, kao da će neko svakog trenutka sesti.

Onda shvatim da sam opet sama.

Dugo sam mislila da nikada više neću moći da zavolim.

Da bi bilo pogrešno.

Ali vreme me je naučilo da ljubav prema čoveku koji je otišao ne nestaje, samo naučiš da živiš sa njom.

I shvatiš da život ne sme da stane.

Ne želim da ovo malo godina koje su preda mnom provedem u tišini.

Ne tražim zamenu za svog pokojnog muža.

To nije moguće.

Tražim dobrog čoveka.

Ozbiljnog gospodina.

Nekoga ko će mi biti prijatelj, oslonac i mir.

Nekoga ko će ujutru skuvati kafu ili me pitati kako sam provela dan.

Nekoga sa kim ćemo jedno drugom ulepšati godine koje dolaze.

Ne zanima me bogatstvo.

Ne zanima me interes.

Želim samo čoveka koji zna koliko malo je potrebno da žena bude srećna – malo pažnje, poštovanja i iskrenosti.

Ako si ozbiljan gospodin i želiš da zajedno dočekamo starost, volela bih da mi se javiš.

Možda srce može da voli više puta.

Samo na drugačiji način.

Slađana (52). ❤️