Zovem se Nataša, imam 49 godina i iz Budve sam.

Život me nije mazio.

Dugo sam živela u Sloveniji, tamo sam radila, gradila i verovala da imam svoj put.
Bila sam udata.

Mislila sam da imam sve.

Ali onda…
život se promeni u jednom trenutku.

Postala sam udovica.

I to je bol koji ne može da se objasni rečima.

Ostaneš bez osobe sa kojom si delio sve.
Bez planova.
Bez budućnosti kakvu si zamišljao.

Posle toga sam odlučila da se vratim.

Pre dve godine sam se vratila u Budvu, na more.
Uložila sam sve što sam imala.

Danas izdajem apartmane.
Radim, trudim se, živim od toga.

Sa strane, ljudi bi rekli – imaš sve.

More.
Posao.
Svoj mir.

Ali istina je drugačija…

nemam nikoga svog.

Nemam muža.
Nemam decu.

Nemam kome da se obradujem kada se vrata zatvore.
Nemam kome da ispričam kako mi je prošao dan.

Ceo dan sam okružena ljudima…
a opet sam sama.

Najteže je kada svi odu.

Kada se apartmani isprazne.
Kada se svet utiša.

Tada ostanem sama sa sobom i shvatim koliko mi nedostaje neko pored mene.

Ne tražim mnogo.

Ne tražim savršen život – jer znam da ne postoji.

Tražim čoveka.

Nekoga ko će biti tu.
Ko će razumeti šta znači gubitak, šta znači početi ispočetka.

Nekoga ko želi mir, poštovanje i bliskost.

Nekoga ko neće otići.

Možda nemam decu…
ali imam srce puno ljubavi koje nikome nisam imala da dam.

Ja sam Nataša, 49 godina iz Budve.

Imam more ispred sebe…
ali u srcu mi nedostaje jedno –

čovek koji će ostati.

Ako postoji takav…
možda je vreme da se javi.