Kazu mi da sam Ciganka, a niko ne pita kakvo srce nosim. Radim posteno, zivim skromno i samo zelim coveka koji nece imati predrasude

Zovem se Dragana, imam 46 godina i Romkinja sam.

Dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem svoju priču. Nije lako otvoriti dušu pred ljudima koje ne poznaješ, ali nekada čovek shvati da nema smisla skrivati ono što jeste. Ovo pišem iskreno, bez glume i bez ulepšavanja, jer verujem da se pravi ljudi prepoznaju upravo po iskrenosti.

Kroz život sam mnogo puta osetila da me neko proceni pre nego što me upozna. Dovoljno je bilo da čuju da sam Romkinja i već bi stvorili sliku o meni. To me je nekada bolelo, ali sam vremenom naučila da ne mogu promeniti tuđa mišljenja. Ono što mogu jeste da ostanem čovek i da se nikada ne stidim onoga ko sam.

Često sam se pitala zašto ljudi tako lako zaborave da smo svi isti kada se zatvore vrata naših domova. Svi želimo da budemo voljeni, da imamo nekoga ko će nas razumeti, da se vratimo kući i znamo da nas tamo neko čeka. Srce ne poznaje naciju, ni prezime, ni boju kože. Srce zna samo da voli ili da pati.

Iza mene su dva braka. U oba sam ušla sa iskrenom željom da stvorim dom i porodicu. Verovala sam da će ljubav biti dovoljna da zajedno prebrodimo sve prepreke. Nažalost, život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo. Oba braka su završena i svako je krenuo svojim putem. Ne želim da krivim nikoga niti da živim u prošlosti. Sve što se dogodilo ostavilo je trag na meni, ali me je i naučilo koliko su poštovanje, poverenje i mir važniji od svega.

Najveća rana koju nosim jeste to što nisam postala majka. Godinama sam se nadala da će se to promeniti, obilazila lekare i verovala da će jednog dana doći lepe vesti. Kada sam saznala da neću moći da imam decu, dugo mi je trebalo da prihvatim tu istinu. To je bol koju ne pokazujem često, ali ona postoji. Danas sam naučila da živim sa tim i trudim se da ne dozvolim da me prošlost određuje.

Radim u jednom marketu, na odeljenju voća i povrća. To je moj posao i obavljam ga pošteno. Nikada me nije bilo sramota rada. Smatram da čoveka ne određuje zanimanje, već način na koji se ponaša prema drugima. Posle posla vratim se u svoj mali podstanarski stan. Nije veliki niti luksuzan, ali je moj mir. Ipak, koliko god čovek naučio da bude samostalan, postoje trenuci kada tišina postane previše glasna.

Ne tražim muškarca koji će rešavati moje probleme niti nekoga ko će me sažaljevati. Ceo život sam se oslanjala na sebe i znam da se izborim sa izazovima. Ono što mi nedostaje jeste neko sa kim ću podeliti svakodnevicu. Neko kome ću skuvati kafu ujutru, ispričati kako mi je prošao dan i sa kim ću moći da planiram obične, male stvari koje život čine lepim.

Volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina kome neće biti važno što sam Romkinja. Nekoga ko će prvo upoznati mene kao osobu, a tek onda sve ostalo. Verujem da dobrota, iskrenost i poštenje nemaju naciju. Svi smo ljudi i svi zaslužujemo priliku da budemo voljeni zbog onoga što nosimo u srcu.

Ako si čovek koji zna da poštuje ženu, koji želi miran život, iskren razgovor i odnos zasnovan na poverenju, volela bih da se upoznamo. Ne obećavam savršenstvo, jer ga ni sama nemam. Ali obećavam da ćeš pored sebe imati ženu koja zna da voli, da poštuje i da čuva ono što joj je važno.

Možda život nije bio blag prema meni, ali mi nije oduzeo veru da negde postoji čovek koji će me gledati onako kako sam oduvek želela – srcem, a ne kroz predrasude.

Dragana, 46 godina. ❤️