Zovem se Aleksandra, imam 47 godina i već šest godina sam razvedena.

Kada sam se razvela, mnogi su mi govorili da ostanem u Ljubljani. Tamo je navodno bolji život, više novca, više mogućnosti.

Možda i jeste.

Ali šta vredi sve to kada nemaš svoj mir?

Šta vrede pare kada nemaš kome da ispričaš kako ti je prošao dan?

Zato sam se vratila.

Jer koliko god svet bio velik, naše je naše.

I danas mogu da kažem da se nisam pokajala.

Volim da se doteram.

Volim da obučem lepu haljinu.

Volim da budem ženstvena.

Nisam od onih žena koje su odustale od sebe.

Ali nije isto kada se središ za sebe i kada imaš nekoga ko te pogleda i kaže: “Lepa si.”

To nedostaje.

Ne krijem.

Nedostaje mi neko moj.

Moj brak nije propao preko noći.

Godinama sam pokušavala da razumem, da ćutim i da prelazim preko nekih stvari.

Ali kada ljubomora postane jača od ljubavi, tu sreće nema.

Nisam mogla više da živim pod kontrolom.

Da objašnjavam gde sam bila.

Sa kim sam pričala.

Zašto sam se nasmejala.

Život je previše kratak za takve stvari.

Danas tražim nešto sasvim jednostavno.

Normalnog muškarca.

Razumnog.

Mirnog.

Samouverenog.

Čoveka koji zna da žena nije ničije vlasništvo.

Čoveka koji zna šta su poštovanje i poverenje.

Ne tražim savršenstvo.

Ne tražim bogatstvo.

Ne zanima me kakav auto voziš.

Bitno mi je kakav si čovek.

Da znaš da razgovaraš.

Da ne praviš scene.

Da ne živiš od sumnji i ljubomore.

Da zajedno možemo da popijemo kafu, prošetamo i uživamo u onome što život još nudi.

Imam 47 godina i ne stidim se da kažem da mi nedostaje ljubav.

Nedostaje mi zagrljaj.

Nedostaje mi osećaj da nekome pripadam i da neko pripada meni.

Ako postoji muškarac koji traži isto što i ja, neka mi se javi.

Možda smo se predugo tražili.