Zovem se Dragana, imam 39 godina i već šest godina sam razvedena.

Kada se moj brak završio, mislila sam da će vreme izlečiti sve. Ljudi kažu da život ide dalje i da svako pronađe svoju sreću. Moj bivši muž jeste. Ponovo se oženio, nastavio svoj život i krenuo svojim putem.

A ja…

Ja sam se vratila kod mame na selo.

Mislila sam da će to biti privremeno.

Da ću se brzo ponovo podići na noge i krenuti dalje.

Ali život je imao drugačije planove.

Nedugo nakon toga ostala sam i bez mame.

Od tada sam sama.

Sama sa svojim mislima, svojim uspomenama i svojim poslom.

Danas uzgajam jagode i od toga živim. Posao nije lak. Ko god je radio na zemlji zna koliko truda, znoja i odricanja treba za svaki plod koji izraste.

Ali nikada nisam bežala od rada.

Od posla ne može da bude sramota.

Sramota je biti loš čovek.

Najviše me boli jedna stvar.

To što se nisam ostvarila kao majka.

To je bila moja najveća želja.

Nisam sanjala skupe automobile.

Nisam sanjala luksuz.

Sanjala sam da imam porodicu.

Da imam dete koje će me zvati mama.

Da imam nekoga kome ću jednog dana ostaviti sve što sam stvarala.

Danas sa 39 godina još uvek se nadam da možda nije kasno.

Možda će neko reći da previše verujem.

Ali čovek bez nade nema ništa.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim savršenstvo.

Ne zanima me koliko novca imaš, kakav auto voziš niti šta poseduješ.

Tražim poštenog čoveka.

Nekoga kome interes nije na prvom mestu.

Nekoga kome su važni poštovanje, vernost i ljudskost.

Nekoga sa kim ću podeliti i dobro i loše.

Jer život je mnogo lakši kada imaš nekoga svog.

Ako postoji muškarac koji traži isto što i ja, volela bih da mi se javi.

Možda još uvek nije kasno ni za ljubav ni za sreću.