Imam 48 godina i vise volim kafu na terasi nego izlazak u grad, samo mi fali jedan covek pored mene

Zovem se Slađa, imam 48 godina, Bosanka sam i pravoslavne vere. Dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem nekoliko rečenica o sebi, jer nikada nisam volela da iznosim svoj život pred nepoznatim ljudima. Ipak, dođu godine kada čovek shvati da ćutanjem ništa neće promeniti. Zato ovo pišem iskreno, bez ulepšavanja i bez želje da se nekome dopadnem po svaku cenu. Želim samo da me neko upozna onakvu kakva zaista jesam.

Iza mene je jedan brak. Kao i mnoge žene, u taj brak sam ušla sa puno nade, verujući da ćemo zajedno dočekati starost. Život je, međutim, imao drugačije planove. Neke stvari jednostavno ne mogu da se poprave, ma koliko se čovek trudio. Posle razvoda svako je nastavio svojim putem. Danas na to ne gledam sa gorčinom. To je deo mog života koji me je naučio da više cenim mir, poštovanje i iskren razgovor.

Iz tog braka imam ćerku, moje najveće bogatstvo. Danas je odrasla žena, udala se i stvorila svoju porodicu. Prošle godine postala sam baka i mogu iskreno da kažem da je to jedan od najlepših trenutaka koje sam doživela. Kada uzmem unuče u naručje, imam osećaj da je sav trud, svaka briga i svaka neprospavana noć dobila smisao. To su trenuci koje ne možeš kupiti niti opisati rečima.

Ali život ima i onu drugu stranu.

Kada se rastanemo, kada se vrata zatvore i kada se vratim u svoj stan, ponovo ostanem sama. Tada shvatim koliko čoveku nedostaje da ima nekoga kome će ispričati kako mu je prošao dan, da zajedno popiju jutarnju kafu ili prošetaju bez ikakvog posebnog razloga. Samo prisustvo drage osobe ume da promeni ceo dan.

Radim na kasi u jednom marketu. Taj posao obavljam pošteno i odgovorno. Nikada me nije bilo sramota rada. Smatram da je svaki posao častan ako čovek od njega pošteno živi. Imam svoj stan, svoj mir i ne dugujem nikome ništa. Nisam žena koja očekuje da joj neko nešto pokloni ili reši život. Sve što imam stekla sam svojim trudom.

Godine su me promenile. Više ne jurim za stvarima koje su mi nekada delovale važne. Ne privlače me gužve, noćni izlasci ni glasna mesta. Mnogo više volim da sednem na svoju terasu sa šoljom kafe, zapalim cigaretu, pogledam u nebo i uživam u tišini. Nekada mi je upravo ta tišina bila potrebna, a danas bih volela da je podelim sa nekim.

Ne tražim savršenog muškarca, jer znam da takvi ne postoje. Ni ja nisam savršena. Imam svoje godine, svoje mane, svoje uspomene i život iza sebe. Ali imam i veliko srce, iskrene namere i želju da još jednom verujem u ljubav.

Volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina koji želi miran život u dvoje. Nije mi važno odakle si, čime se baviš ili koje si nacije. Za mene su mnogo važniji karakter, poštenje i način na koji se čovek ophodi prema drugima. Verujem da su dobrota, poštovanje i iskrenost vrednosti koje nemaju ni veru ni naciju.

Tražim čoveka koji zna da razgovara, da sasluša i da bude oslonac, ali koji će isto tako prihvatiti da i ja budem njegov oslonac kada mu zatreba. Nekoga ko razume da se prava bliskost gradi svakog dana, kroz male stvari – zajedničku kafu, šetnju, smeh, podršku i osećaj da jedno drugo nikada ne ostavljamo samo.

Ne očekujem bajku. Život me je naučio da je prava sreća mnogo jednostavnija od toga. Sreća je kada znaš da te neko čeka, da imaš kome da poželiš dobro jutro i laku noć i da pored sebe imaš čoveka sa kojim možeš da ćutiš, a da ti ta tišina bude najlepši razgovor.

Ako si ozbiljan gospodin koji želi upravo takav odnos, biće mi drago da se upoznamo. Možda smo oboje prošli mnogo toga da bismo danas znali koliko vrede iskrenost, mir i međusobno poštovanje. Verujem da najlepše životne priče ne moraju da počnu u mladosti. Ponekad se dese baš onda kada čovek najmanje očekuje, ali kada ih najviše ume da ceni.

Slađa (48). ❤️