Zovem se Nikolina, imam 45 godina.

Nikada se nisam udavala.

Dok sam bila mlađa, brak mi nije bio prioritet.

Mislila sam da život ne može nigde da pobegne.

Govorila sam sebi:

“Ima vremena.”

Vreme je prolazilo mnogo brže nego što sam mislila.

Danas radim kao frizerka.

Volim svoj posao.

Volim kada žena izađe iz salona nasmejana i zadovoljna.

Pošteno radim i zadovoljna sam životom koji sam izgradila.

Ali postoji jedna praznina koju nijedan posao ne može da popuni.

Samoća.

Posle posla vratim se kući.

Skuvam kafu.

Sednem u tišini.

I tada najviše razmišljam o svemu što sam odlagala.

Najviše mi je žao što se nisam ostvarila kao majka.

Ne znam da li je sa 45 godina za to kasno.

Možda jeste.

Možda nije.

Ali znam da moje srce i dalje želi porodicu, toplinu i čoveka kojem ću biti najbliža osoba.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogataša.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi brak u dvoje.

Nekoga ko će ceniti iskrenost, poštovanje i miran život.

Ne zanimaju me igre, prolazne avanture ni prazna obećanja.

Želim čoveka sa kojim ću zajedno kuvati kafu, šetati, razgovarati i dočekati godine koje dolaze.

Možda nisam ostvarila sve svoje snove.

Ali verujem da još uvek nije kasno da pronađem čoveka koji će me voleti onakvu kakva jesam.

Ako postojiš i želiš isto što i ja, volela bih da mi se javiš.

Nikolina (45). ❤️